Београдски дани чувене фотографкиње Камиле Кофлер у МПУ  

Поставка ће обухватити дигиталне репродукције фотографија и документарног материјала из личне и професионалне заоставштине Иле Кофлер, које је за ауторки изложбе уступио Прајор Doy, наследник уметнице и власник ауторских права над њеном заоставштином. Као гост МПУ, Doy ће присуствовати отварању изложбе, а 12. маја ће одржати и предавање о Или Кофлер под називом "Ylla, the персон". Изложбу прати каталог, а током њеног трајања, до 24. јуна, биће одржавана стручна вођења, предавања и фотографске радионице.

Ила Кофлер је рођена у Бечу као Камила Хенријета Кофлер, у браку Маргите Лајпник, родом из Сиска, и румунског аристократе мађарског порекла Макса Хајнриха Кофлера. Породица се од самог почетка често селила због Кофлеровог посла, али после неколико година брак се распао, а рат је приморао Маргиту да често мења место становања и да с ћерком прелази нестабилне границе у региону. Илу је 1919. уписала у немачку школу у Будимпешти, где је девојчица почела да похађа и курс вајарства, а Маргита је отишла у Београд и своју егзистенцију нашла у домену унутрашње декорације, отворивши најпре салон за уређење ентеријера „Лепи дом”. Неколико година касније, 1926, млада Камила придружила се мајци у Београду и уписала у Уметничку школу, на вајарски одсек, када је и почела да користи пресудоним "Ylla".

Један од уметника који су управо тих година  почели да раде у  Уметничкој школи био је и вајар Петар Палавичини (1887–1958), који је држао курс „вајања са природе”. И, како наводи Јасна Јованов, управо ће овај прашки ђак, који ће израсти у једног од најзначајнијих српских вајара, као педагог, али и као нека врста ментора, одиграти значајну улогу у Илином уметничком формирању. Први прави наступ у јавности Ила Кофлер имала је 1930. на Трећој јесењој изложби сликарских и вајарских радова београдских уметника, где је изложила скулптуру „Девојка с крчагом”. Овај наступ није прошао незапажено.

„На завршетку ваља споменути још једну сасвим младу вајарку, Илу Кофлер, која симпатично дебитује са једном витком 'Девојком с крчагом'”, забележио је угледни критичар Тодор Манојловић.

Ила Кофлер је почетком 1932. године отишла у Париз, вероватно са амбицијом да тамо оствари вајарску каријеру. Иако се уписала на Академију Колароси, као једну од ретких школа које су дозвољавале женама да сликају мушки акт, пријатељство с фотографкињом Ержи Ландо подстакло је у њој интересовање за фотографију, те је Ила исте године, током боравка у Нормандији, набавила своју прву камеру и почела да снима животиње. Већ 1933. почела је да излаже и све брже стицала популарност као фотограф анималиста.

У освит Другог светског рата сели се у САД, где је наставила да снима животиње и објављује фото-албуме и дечје сликовнице с темама из животињског света, за које су текстове писали светски познати аутори, попут Жака Превера. Од првих дана у Њујорку дружи се са најпознатијим представницима уметничког миљеа, попут Антоана де Сент-Егзиперија, а њене фотографије појављују се на насловним страницама угледних недељника и илустрованих часописа. Са фотографисања животиња у зоолошким вртовима Ила Кофлер око 1950. прелази на снимање у природном окружењу током сафарија по Африци и Индији. Интензивно излаже у њујоршким галеријама, као и у Музеју модерне уметности и Природњачком музеју, а управо њен рад у Африци инспирисао је чувеног редитеља Хауарда Хоукса за лик фото-репортерке у популарном филму „Хатари”.

У жељи да направи што аутентичније слике животиња и да их прикаже као бића с карактером, који други људи у њима не виде, више пута се нашла у озбиљној опасности. Током боравка у Индији начинила је велики број фотографија слонова, змија и других животиња. Том приликом, у намери да што аутентичније забележи трку белих бивола, покушала је да снима с крова yipa у покрету. нажалост, пад са возила у пуној брзини довео је до кобног исхода. Имала је само 44 године.

– Захваљујући неочекиваном контакту са Прајорем Doyom, америчким музичарем, писцем, колекционаром и фотографом, који је сачувао успомену на Илу, упознала сам ову необичну жену и упустила се у откривање београдских трагова ове „смеле, непоколебљиве, храбре, привлачне, нагле и импресивне природне силе”, како о њој говори Doy – речи су ауторке изложбе др Јасне Јованов. – Каснији период живота Иле Кофлер знатно је исцрпније документован него њене формативне године, посебно – за нас у Србији најзанимљивији период – њеног живота у Београду. Због тога ова етапа њене биографије подсећа на недовршену слагалицу у којој и даље има празнина, питања која чекају одговоре или нове закључке који ће можда заменити и неке погрешне. Ипак, чак и делимично заокружена, слагалица показује на који начин је Београд утицао на формирање личности, интересовања и уметничког профила Иле Кофлер.

М. Стајић