Ана Аврамов: Вокале смо снимали ноћу када се комшије стишају

Ана је добила трећу награду у категорији поезије за песму „Југо“.

Песму је послала у последњем моменту, а вест о награди ју је обрадовала, поготово што последњих осам месеци живи у Берлину. У Берлин је отишла из много разлога, а један од њих је музика. Живот у Берлину је у њој, како сама каже, покренуо “лавину писања”, па је, ево, награду добила за оно што је написала.

– Када сте окружени туђином и туђим језиком, ваш матерњи језик вам постане драгоценији. Чини ми се да је управо одлазак у Немачку покренуо ту лавину писања код мене. Језик и храна ме везују за дом. Можда ме је и селидба натерала да конкуришем песмом на конкурсу “Улазнице”. Мама ми је упорно слала линк и подсећала ме на рок, тако да сам у последњем моменту послала пријаву више из неке носталгије, него из потребе за признањем. Симптоматично се и песма зове “Југо”. Добила сам, дакле, трећу награду за поезију, а надам се да ћу ускоро нешто урадити поводом објављивања самосталне збирке– прича Ана Аврамов.

Књижевност, коју је Ана завршила у Београду, само је једна од љубави коју има ова 33-годишњакиња са берлинском адресом.

– Као тинејџерка, заљубила сам се у музику и престала сам да свирам клавир. Купила сам прву акустичну гитару и кренула да вежбам „Нирвану“. Вежбање инструмента ми је било досадно, али сам знала да морам да достигнем неки ниво знања да бих могла да правим своје песме. После прве научене песме “The Ман who солд the world”, ја сам одмах кренула да снимам своје идеје. У средњој школи сам била једина девојка која је свирала електричну гитару – наставља Ана своју причу.

Из периода гимназијског школовања, Ана се са најлепшим осећањима сећа певања у хору „Коча Коларов“.

– Професор Мирко Булован и „Коча“ су ме научили многим стварима које данас сматрам непроцењивим. Професор Булован је важио за ексцентричног професора који је умео на радикалан или бизаран начин да спроводи своје методе. То јесте било тачно, али сте исто тако могли много да научите, како да се носите са тремом, како да се „откачите“ у музици и колико је то важно. Хор ме је ослободио и омогућио да кренем да свирам у бендовима. Ту је онда било разних пројеката, још увек се живео тај мит рокенрола, били смо пуни ентузијазма – наводи наша саговорница.

Читати или живети

Док живи своје берлинске дане, осим што пише Ана и чита.

– Имам много започетих књига тренутно. Читам Тишмин нови роман „Грозота“,  читам роман Пола Баулса “The Спидер’с Хоусе”, Роберт Валсерове “Берлин Сториес”, „Невидљиве градове“ Итала Калвина, „Дивље и твоје“ Оље Савичевић Иванчевић, „Тренутак правог осећаја“ Петера Хандкеа и одличан роман јапанске списатељице која живи у Берлину “The Emissary” Yoko Тањада – завршава своју причу Ана Аврамов.

Упоредо са студијама светске књижевности, наставила је сама да снима песме. Садашњег продуцента и пријатеља Сирила Лима упознала је на радионици Гете института.

- Сирил ме је после пројекта Института позвао у Берлин да снимимо неколико мојих песама и тако је настала наша дугогодишња сарадња. Са бендом “Ин Абсентиас” снимила сам први ЕП “Фар Оут” у Зрењанину, Београду и Берлину. Вокале смо снимали у мојој соби, ноћу када би се комшије стишале. Након тога, Сирилова издавачка кућа нам је омогућила европску турнеју са Сириловим бендом. Свака турнеја је авантура, али ова је заиста била нешто посебно. Из ове перспективе то сада делује као неки мит или бајка – присећа се наша саговорница.

Свој први албум, “Опен Хеарт”, Ана је објавила 2018. године.

– Била сам потпуно шокирана, колико је времена и напора потребно да се направи самостално једна плоча у Србији, а да то не буде нешто потпуно аматерски. Имала сам осећај као да морам да измишљам све из почетка. Систем само привидно постоји, иза њега углавном стоји грабеж, корист, гола борба за зрна прилике да добијете пажњу пар медија који прате алтернативну сцену. У том тренутку, младалачке илузије да се од музике у Србији може живети, или од уметности уопште, нестају – наводи она.

Ана каже да је живот у Берлину једноставно прихватање разлике и да сваки ход улицом може да постане ново чудо.

-Можете да будете шта год вам падне на памет и никога неће бити брига. Берлин је моја стара љубав, град коме сам се увек враћала. Берлин је чак и сада занимљив, свака улица вам се отвара у шетњи са нечим новим, све је непоновљиво. Инспирације има свуда, ако човек уме да види. Планирано снимање албума за април у Србији је отказано, а ја још увек нисам сигурна када ћу моћи назад кући. Један мој пријатељ је рекао да је селидба у другу државу траума, као кад вам умре неко драг. Мени се чини да сам ја прошла кроз две истовремене трауме: корону и селидбу – истиче Ана.

Жељко Балабан