UZ ODLAZAK PESNIKA DUŠANA RADAKA (1955 – 2024) Iskonsko razumevanje smisla poezije

Smrt  je učinila da pripadnici njegove književne generacije u godinama zrelosti ne posavršavaju poslove koje bi njihove živote učinili potpuno oblikovanim građevinama. Dušan Radak je bolovao dugo, ali sve je činio da njegova okolina ne bude time opterećena. Bio je diskretan, umetnik po osećajnosti i  meri. Nije voleo da se bavi drugima niti da se drugi bave njime. 

Pripadao je velikim familijama velikokikindskih Radaka, koji su tokom druge polovine devetnaestog i prve polovine dvadesetog veka učinili mnogo za srpsku kulturu kao zadužbinari i delatnici. I Dušan je rođen je u Kikindi, gde  je završio osnovno obrazovanje i gimnaziju. Književnost je završio u Novom Sadu. Pisao je ponajviše poeziju, a bavio se i književnošću za decu. U kontroverznom delu njegovog života vraćen je iz Novog Sada u Kikindu, gde je postavljen da bude urednik kulturnih programa u Domu omladine. O tom periodu ranih osamdesetih, kad se sukobio sa novosadskom političkom elitom, govorio je sa ogorčenjem. 

Po povratku u Novi Sad nastavio je da s ruba gradi svoj pesnički karakter. Radak nije bio favorit nijedne kulturne i političke struje u Novom Sadu. I može se pretpostaviti da je teško dolazio do reči u novosadskom uzavrelom književnom miljeu. Među lovcima na položaje i mnoga priznanja Radaku, s obzirom na njegov  umetnički i ljudski karakter, nije bilo ni ugodno ni lako. Karakter i njegov psihološki profil u velikoj meri izgrađujui njegovu umetničku ideologiju. Radak nije bio od onih koji su o svojim pesničkim dometim po svaku cenu razvijali diskusiju. 

Iako se izdvajao i po svom pesničkom senzibilitetu, po svom razumevanju smisla poezije, on se klonio takmičarstva i često prenaglašenog osećanja o sopstvenoj važnosti, šta su praktikovali mnogi vodeći akteri novosadske književne scene, Od početka pesničke karijere Radak je bio posvećen marginalnim vidovima kulturnog života, kloneći se velikih tema, velikih stvari i njima pripadajućeg heroizma, tražeći da svedenost i ekonomija u upotrebi reči bude osnov njegovog razumevanja vremena. Kada čitamo Radakovu poeziju imamo utisak da se poigrava sa obrascima vladajućih kulturnih matrica, sa materijalizmom našeg doba. On se odricao dramatičnosti, patosa, univerzalija, istorije kao poprišta emancipacije socijalnih i nacionalnih vrednosti. 

Na osnovi konkretne poezije, koja je uzimala materijalnu stvarnost kao neprikosnoveno datu, Radak je pravio ironijske pomake, koristeći naša predubeđenja kao obrasce za realnost da bi proizvodio novu i promenjenu sliku vrednosti. Najviše realizovano Radakovo viđenje stvarnosti i poezije kao takve ostvareno je u njegovoj za života poslednjoj zbirci pesama okupljeno u knjizi „Krevet-zmija i mala Prosvetina enciklopedija”, za koju je dobio nagradu Društva književnika Vojvodine za knjigu godine kao i nagradu Međunarodnog novosadskog  festivala poezije „Milan Nenadić”.

Jovan Zivlak