ДВЕ ЉУБАВИ МАГИСТРА ФИТОПАТОЛОГИЈЕ ВЕСНЕ РОБОТИЋ НА ЈЕДНОМ МЕСТУ У лози је истина

Рекло би се ништа необично. Лоза, грожђе и вино од најранијих времена били су инспирација уметника и то је само један у мноштву таквих примера. Међутим, ова изложба разликује се од других по томе што је ауторка магистар фитопатологије која је двадесет година радног века провела радећи у винограду и одлучила да некадашње свакодневне призоре и импресије пренесе на платно или како би она рекла „да живот у сликама који је гледала док је радила у винограду сада наслика“. 

- Две деценије мог рада у виноградарству које сам веома волела и стицајем транзиционих околности морала да напустим, налази се на ових 20 слика - каже Весна Роботић.- То је моја друга самостална, али тематска изложба која је отворена на истом месту у размаку од годину и по дана. Оно што сам радила док сам се бавила тим послом желела сам да прикажем на овај начин и посведочим још једном да између струке и уметности постоји синергија.

Баш као што сматра рецензент изложбе Биљана Вукајловић Ристић, Весна Роботић слави лозу на својим сликама, одаје јој почаст, и себе доживљава као њеног вечног слугу, али и верног сапутника. Иако је завршивши Пољопривредни факултет ова, по рођењу, школовањем и бивствовањем, Новосађанка кренула путем који је одвео у виноградарство, уметност и њена струка су се стално преплитали. 

У магични свет сликарства закорачила је у раном детињству и никад из њега није изашла, само је по престанку бављења својом основном професијом, почела с уметношћу интензивније да се дружи. Резултат тога су тридесет колективних изложби и две самосталне иза ње. 

Каже да је таленат за сликарство понела из породице у којој се стриц бавио том врстом уметности, као и бака чији акварел на ком је она насликала грожђе као девојка 1921. године, с поносом чува. И Веснин цртеж Успенске цркве дуго је красио зидове гимназије коју је завршила. Колико је уметничка црта у њој била јака говори и чињеница да је била примљена на Педагошкој академији за ванредног студента, али је стицајем околности превагнула пољопривреда у којој је опет дошла до изражаја њена склоност  ка особеном изразу и у којој је постигла велике резултате. 

По завршетку факултета, како каже, трагајући за нишама која нису стандардне, упустила се у еколошку производњу која јој је донела титулу витеза биовина мађарског винског реда Борловагренд 1997. године, поставши уједно са Терезом Скендеровић из Суботице прва винска дама код нас. Још значајније у том пројекту којег се са колегама из некадашњег винског гиганта Навип-Фрушкогорац деведесетих година прошлог века здушно прихватила, јесте настанак првог еколошког вина у некадашњој Југославији. Отуда та поставка слика којим доминира племенита биљка лоза у многобројним издањима, осим платана садржи и плашт који јој је додељен приликом проглашења за витеза вина у Баји.

- Мислим, а то су и други потврдили, да моје слике изазивају осмех, што је мени веома битно. У данашње време, али и уопште, мислим да је то нешто најдрагоценије - каже витез биовина и сликарка Весна Роботић.

О њеном доприносу на пољу виноградарства и пионирским корацима у произвоњи еко вина на нашим просторима на изложби која је била доказ симбиозе виноградарства и уметности говорио је новинар и публициста Петар Самарџија, а отворила ју је програмска директорка Музеја Војводине музејски саветник-етнолог Љиљана Трифуновић.

Текст и фото: З. Милосављевић