ДВЕ ЉУБАВИ МАГИСТРА ФИТОПАТОЛОГИЈЕ ВЕСНЕ РОБОТИЋ НА ЈЕДНОМ МЕСТУ У лози је истина
Виногради под снегом, берба, девојке које газе грожђе, заштитници виноградара и винара Свети Трифун, Свети Винко, бог Бахус који заједно чувају слатке плодове винове лозе, човек као вечни слуга винограда само су неки од мотива на сликама Весне Роботић, које је под називом „In vitis veritas“ илити „У лози је истина“ изложила погледима публике у Архиву Војводине.
Рекло би се ништа необично. Лоза, грожђе и вино од најранијих времена били су инспирација уметника и то је само један у мноштву таквих примера. Међутим, ова изложба разликује се од других по томе што је ауторка магистар фитопатологије која је двадесет година радног века провела радећи у винограду и одлучила да некадашње свакодневне призоре и импресије пренесе на платно или како би она рекла „да живот у сликама који је гледала док је радила у винограду сада наслика“.
- Две деценије мог рада у виноградарству које сам веома волела и стицајем транзиционих околности морала да напустим, налази се на ових 20 слика - каже Весна Роботић.- То је моја друга самостална, али тематска изложба која је отворена на истом месту у размаку од годину и по дана. Оно што сам радила док сам се бавила тим послом желела сам да прикажем на овај начин и посведочим још једном да између струке и уметности постоји синергија.
Баш као што сматра рецензент изложбе Биљана Вукајловић Ристић, Весна Роботић слави лозу на својим сликама, одаје јој почаст, и себе доживљава као њеног вечног слугу, али и верног сапутника. Иако је завршивши Пољопривредни факултет ова, по рођењу, школовањем и бивствовањем, Новосађанка кренула путем који је одвео у виноградарство, уметност и њена струка су се стално преплитали.
У магични свет сликарства закорачила је у раном детињству и никад из њега није изашла, само је по престанку бављења својом основном професијом, почела с уметношћу интензивније да се дружи. Резултат тога су тридесет колективних изложби и две самосталне иза ње.
Каже да је таленат за сликарство понела из породице у којој се стриц бавио том врстом уметности, као и бака чији акварел на ком је она насликала грожђе као девојка 1921. године, с поносом чува. И Веснин цртеж Успенске цркве дуго је красио зидове гимназије коју је завршила. Колико је уметничка црта у њој била јака говори и чињеница да је била примљена на Педагошкој академији за ванредног студента, али је стицајем околности превагнула пољопривреда у којој је опет дошла до изражаја њена склоност ка особеном изразу и у којој је постигла велике резултате.
По завршетку факултета, како каже, трагајући за нишама која нису стандардне, упустила се у еколошку производњу која јој је донела титулу витеза биовина мађарског винског реда Борловагренд 1997. године, поставши уједно са Терезом Скендеровић из Суботице прва винска дама код нас. Још значајније у том пројекту којег се са колегама из некадашњег винског гиганта Навип-Фрушкогорац деведесетих година прошлог века здушно прихватила, јесте настанак првог еколошког вина у некадашњој Југославији. Отуда та поставка слика којим доминира племенита биљка лоза у многобројним издањима, осим платана садржи и плашт који јој је додељен приликом проглашења за витеза вина у Баји.
- Мислим, а то су и други потврдили, да моје слике изазивају осмех, што је мени веома битно. У данашње време, али и уопште, мислим да је то нешто најдрагоценије - каже витез биовина и сликарка Весна Роботић.
О њеном доприносу на пољу виноградарства и пионирским корацима у произвоњи еко вина на нашим просторима на изложби која је била доказ симбиозе виноградарства и уметности говорио је новинар и публициста Петар Самарџија, а отворила ју је програмска директорка Музеја Војводине музејски саветник-етнолог Љиљана Трифуновић.
Текст и фото: З. Милосављевић