СЕЋАЊЕ НА ЂОРЂА БАЛАШЕВИЋА Четири године без Панонског морнара

Иако га више нема, његова музика наставља да живи, као и приче које је ткао стиховима – о љубави, младости, домовини, пролазности и непоколебљивом духу.

Рођен 11. маја 1953. у Новом Саду, Балашевић је одрастао у срцу Војводине, окружен причама и звуцима који су касније постали нераздвојни део његових песама. Као младић, с писаћом машином уместо оружја, одлучио је да се, уместо спортској каријери коју је његов отац прижељкивао, окрене стиховима и музици.

Његов први корак ка музици догодио се у групи „Жетва” са песмом „У раздељак те љубим”, али је праву магију створио са „Раним мразом” и песмама „Прва љубав”, „Панонски морнар”, „Опрости ми Катрин” и др. Када је започео соло каријеру, постао је много више од певача – био је приповедач који је сваким стихом дочаравао топлину, тугу, радост и носталгију.

Песме као што су „Не ломите ми багрење”, „Словенска”, „Д-мол”, „Оливера”, „Неко то од горе види све” постале су много више од музике – биле су савезници у свим важним тренуцима живота. Говорио је о стварима које су болеле, али је увек умео да их оплемени нежношћу и хумором.

Балашевић је био уметник који је увек припадао свом народу, без обзира на границе и поделе. Његов глас био је утеха у најтежим временима, симбол доброте и наде. Његови концерти били су више од музичких догађаја – били су сабор душа, место на којем су се људи смејали, плакали и певали у један глас.

Преминуо је 19. фебруара 2021. године, оставивши за собом празнину коју је немогуће попунити. Нови Сад, његов град, туговао је за својим морнаром, док су широм бивше Југославије људи палили свеће и певали његове песме.

Али Ђоле није нестао. Он је у свакој младости која први пут заљубљено слуша „Јесен стиже, дуњо моја”, у сваком путнику који уз „Напослетку” гледа кроз прозор воза, у свакој тузи коју је само он умео да опева.

И данас, четири године касније, знамо – неки људи заиста никад не оду.