Премијера “Пепељуге” у СНП-у: И Ђенка слуша Росинија
НОВИ САД: На исти начин као што је либретиста Ферети, по жељи композитора, сиже “Пепељуге” изместио из нестварне фантастике Пероове бајке, смештајући га у реалистички миље буржоаско-племићке Италије деветнаестог века, тако је и премијера популарне Росинијеве опере “Пепељуга” на сцени Српског народног позоришта смелом и маштовитом драматуршком интервенцијом редитеља Марка Пучија Катене далеко одмакнута од традиционалне оперске режије.
Захваљујући томе, публика на премијери “Пепељуге”, којом је на новосадској сцени обележена стопедесета годишњица од Росинијеве смрти имала је прилике да види необичну, неконвенционалну, али притом врло занимљиву оперску представу.
По замисли редитеља Катене, славна Росинијева “Пепељуга” као ипак донекле нетипична опера буфо, на својој новосадској поставци добила је нову визуелну димензију, кроз својеврсну посвету филму “Маратонци трче почасни круг”, као идејни контрапункт саркастичном песимизму Шијановог култног филмског остварења. Представа тако почиње пројекцијом сцена из “Маратонаца” које, током извођења увертире, посматра познати лик, кинематограф аматер Ђенка, који потом пожели да камером сними оперску причу Росинијеве “Пепељуге”, да би се она, за разлику од мрачне завршнице филма, сада завршила победом добра. Тако је радња опере пребачена у 1934. годину, када се догађају и збивања из “Маратонаца”, а ово временско одређење и паралела са визуелним амбијентом филма наглашени су адекватним костимографским решењима и карактеризацијом и одећом оперских актера, који потпуно одговарају ликовима из филма. Притом поменути Ђенка (или његов оперски двојник) никако не одустаје од намере да екранизује “Пепељугу”, тако да се он стално са камером прошива по сцени, а његови снимци збивања на сцени одмах се крупно пројектују на великом платну, умножавајући и продубљујући визуелне планове представе.
Оваква, екстравагантним модернистичним онеобичавањем конципирана и вођена сценска догађања, која су солисте повремено стављала пред сложене извођачке задатке, била су успешно усклађена са бриозним током мелодијски бујног музичког ткива опере, у којима су се у брзом следу смењивали обрти карактеристичне комедије забуне. Од почетног појављивања принчевог изасланика Алидора који преобучен у просјака искушава потенцијалне кандидаткиње за женидбу, преко комичних настојања Дон Мањифика и његових ћерки Клоринде и Тизбе да привуку пажњу тобожњег принца, а заправо собара Дандинија, до сусрета и заљубљивања треће, одбачене ћерке Пепељуге и принца Дон Рамира, који након многих перипетија доводи до срећног исхода, гледаоци су имали прилике да прате динамичну и полетно развијену оперску представу, у којој су пођеднако плениле пажњу и чудесна лепота медитерански распеване Росинијеве музике, као и упечатљиво донете улоге водећих актера представе.
Мецосопранисткиња Јелена Кончар, која је наступила у насловној улози Пепељуге, пружила је импресивну певачку креацију уз надахнуто извођење захтевних колоратурних бравура, остваривши и уверљиву глумачку трансформацију од сироте, занемарене девојке до принчеве изабранице срца, која ипак остаје добра и племенита, опраштајући својим мучитељима. Врло успешне, сценски и музички заокружене улоге остварили су и гостујући солисти, Владимир Андрић, као довитљиви и заводљиви принчев двојник Дандини и Саша Чано као гротескни, похлепни и наивни Дон Мањифико, а ролу заљубљеног Дон Рамира, принца Салерна уверљиво и проживљено је донео Саша Штулић, бојећи је нежном лиричношћу и топлином. Велике доприносе целовитости драмског и музичког доживљаја пружили су и солисткиње Марија Митић Васић и Верица Пејић, с неопходном дозом комичног претеривања тумачећи ликове Пепељугиних злих сестара Клоринде и Тизбе, као и Горан Крнета у улози мудрог принчевог тутора Алодора. Солисти и хористи остварили су плодотворну сарадњу са солидно припремљеним оркестром, под минуциозним и сугестивним диригентским вођством маестра Ђанлуке Марчана, а као резултат њихових заједничких извођачких настојања остварена је успела, питка и комуникативна представа, која је лепим утиском означила почетак нове оперске сезоне.
Хорски ансамбл припремила је диригенткиња Весна Кесић Крсмановић, сценографију је осмислио Владимир Савић, костимограф је Сенка Раносављевић, а треба поменути и Исту Степанов, која је креирала сценски покрет и дизајнера светла Марка Радановића, који су дали значајне доприносе успеху представе.
Б. Хложан
