НАГРАДА „МИЛАН МЛАДЕНОВИЋ” ОВЕ ГОДИНЕ ДОДЕЉЕНА БЕНДУ „ЉУБИЧИЦЕ” ИЗ ПАНЧЕВА Стимуланс за одбрану музике у коју верујемо

Церемонија доделе награда одржана је у Макарској, а победник је проглашен традиционално, на дан Милановог рођења. Фронтмен бенда „Љубичице” Вук Стевановић рекао је за „Дневник” да им је у Макарској, осим природе и пуно позитивне енергије, гостопримство оставило најјачи утисак који носе из Хрватске. А што се тиче награде, нису имали никаква очекивања и резултат их је заиста пријатно изненадио.

– Највећи значај награде огледа се заправо у очувању Милановог имена и дела, његовог достигнућа у музичком, али пре свега у друштвено- вредносном смислу – наводи Вук. – Милан је несумњиво био изузетан музичар и песник. Мислим да његова запажања и поруке, у односу према животу, слободи и другима уопште, треба да нам, с времена на време, свима служе као подсетник. Морам признати да осећам и терет одговорности, али верујем да ће нам улога лауреата са Милановим именом ипак бити јак стимуланс да још чвршће и бескомпромисније истрајемо у одбрани оних вредности, без којих сматрамо да музика, а и живот, немају много смисла.

Победничка песма налази се на истоименом новом албуму, који је имао премијеру у Београду, а Вук каже да је право освежење коначно се вратити концертима, након прилично дуге паузе. А нови албум им је дефинитивно један од највећих пројеката на ком су радили, и што се тиче уложеног труда, времена,  финансија, али и броја људи који су били укључени у његово стварање.

– Поменућу пре свих, нашег продуцента Милана Бјелицу, као и Петра Пупића, који су заиста пуно допринели целом албуму. Када смо подвукли црту, решили смо да прекинемо серију синглова и ЕП издања и посветимо се снимању албума. Тако смо кренули у потрагу за одређеним концептом, а она нас је увлачила у више од једне зечије рупе. Направили смо велики број демо снимака, од којих већина није завршила на албуму, и тек када смо пронашли песму „Док чекамо пад”, ствари су селе на своје место. Она је  дошла спонтано и природно, као антипод првој песми на албуму „Једва чекамо рат људи против машина”, и у великој мери најављује наш даљи музички пут. Значај ове песме за нас има снажан утисак, зато смо и одлучили да цео пројекат назовемо по њој. А одговор на питање какав пад се ишчекује препуштамо свакоме да интимно одлучи за себе.

Темељ бенда „Љубичице” чине два брата, Вук и Петар Стевановић, који су класично образовани музичари и продуценти у Панчеву. Прво званично издање бенда је албум „Ljubičicе&Co.” из 2014. године. У то време,  бенд су чинили дувачка секција и вокали и бројали су пуно чланова, а у плану је да се за десетогодишњицу објави винил тог првог албума.

– Тај албум нам је и сада изузетно драг, јер се готово сви учесници на њему данас професионално баве музиком и имају своје успешне пројекте, а рад са „Љубичицама” је био први дискографски подухват. Након тога уследили су бројни синглови, један албум савремене класичне музике („Ецичибуљ Браш” из 2015. године), као и заједнички албум са Јесењим оркестром Даниела Ковача „Године у ветру” (2016), уз бројна ЕП издања, која су изнедрена кроз рад на филмовима и серијама. Ту су најзапаженији „Тај необичан дан”, „Рад на земљи” и „Жигосани у рекету”. Додао бих и рад на првом и другом албуму бенда „Буч Кесиди” – присећа се Стевановић.

С обзиром на то да су имали бројне турнеје и ангажовања на разним пољима, излазак другог студијског албума бенда стално је одлаган. Међутим, глобална пандемија је, каже Вук, успела да заустави ту локомотиву и отвори им простор за албум „Док чекамо пад”, на  ком се бенду придружила и пијанисткиња Олга Петровић. Од тада заједно свирају на свим концертима, при чему Петар Ецичибуљ Браш свира електричну и акустичну гитару, али и трубу, док је његов брат Вук на бас гитари.

Ускоро концерт у Новом Саду

Вук Стевановић каже да су се много ужелели публике и свирке, те ће наредни период вероватно бити обележен у тој атмосфери. Већ имају договорено неколико фестивала за наредну годину, а остали су дужни и концерт у Новом Саду, тако да ће наш град највероватније бити први на листи концерата. И у студију се „кувају” нови материјали „Љубичица”, који нагињу ка примењеној музици. А он се нада да ће до краја године и албум „Док чекамо пад” добити своје винилно издање, захваљујући оствареној сарадњи са издавачком кућом „Менарт”.

– Петар и ја смо, појединачно, већ одавно сарађивали са Олгом. Заједно смо ишли још у средњу школу и на Академију, а Олга нас је, као класично образована пијанисткиња, пратила у нашим соло пројектима. Када смо схватили да обојица већ свирамо с њом, дошло је природно да је позовемо да нам се прикључи. Петар је, иначе, продуцирао Олгин албум „Scott Јоплин Слоњ Раг”, па нас спајају многе везе. Са „Љубичицама” најчешће свира синтисајзере, али засвира и клавир, када за то има услова, и много смо срећни што је бенд ојачан са јединственом и брилијантном музичарком – поносно истиче Вук Стевановић.

Инспирацију за своју уметност, каже, налазе пре свега у музици других људи. Када их нека музика опседне, јако дуго могу да јој се враћају и проналазе неке сопствене углове. Мада, идеју водиљу често налазе и на местима на којима нису очекивали, попут различитих утисака или делова разговора који се урежу у сећање, атмосфере, мириса... Све што може да подстакне на размишљање.

Подсетимо, Награда Милан Младеновић додељује се сваке године 21. септембра и чине је повеља и новчани износ од 3.000 евра. Макарска је иначе родни град Миланове мајке Данице, али и место које га је инспирисало за многе песме, међу којима је и ,,Модро и зелено”. Тако се иначе зове и нови дводневни музички фестивал, под чијим окриљем је и одржана церемонија доделе. Такође, уз „Док чекамо пад” бенда „Љубичице”, на промотивној ЦД компилацији наћи ће се још 11 песама које је жири издвојио као финалисте. Иначе, фестивал ,,Модро и зелено” резултат је сарадње Задужбине Милана Младеновића, Града и Туристичке заједнице Макарска и Малаколошког музеја. Награда је регионалног карактера, а право да конкуришу за њу имају аутори и извођачи са територија свих бивших југословенских република, без посебних жанровских ограничења. 

Ивана Бакмаз