ЈЕЛЕНА ПОПОВ И КАТАРИНА ЈОСИФОСКА СВИРАЛЕ БРАМСА И ЧАЈКОВСКОГ У „ГВАРНЕРИЈУСУ” То се не заборавља
Јелена Попов и Катарина Јосифоска, две младе уметнице, студенткиње мастер-студија Академије уметности у Новом Саду у класи Николе Алексића, представиле су у Установи културе „Гварнеријус“ два најлепша виолинска концерта Романтизма – Брамсов и Чајковског уз клавирску сарадњу Вука Божиловића који је на АУНС запослен као стручни сарадник – корепетитор.
Јелена Попов интерпретирала је Брамсов Виолински концерт у Де-дуру опус 77 из 1878, који је композитор посветио пријатељу и великом виртуозу Јозефу Јоакиму. Јелена је преферирала лирску атмосферу дела, имајући најсјаније тренутке у експонирању пасторалних епизода, посебно у медитативној деоници лаганог става, док је донекле била уздржана и недовољно речита у дочаравању ефектних играчких циганскоих необузданих ритмова финала Уосталом, технички проблеми овог дела сматрани су раније неизводљивим те је композиција названа „концертом ПРОТИВ виолине“ и „жичаним грчем у три става“. Сȃм Брамс га је наменио (како је говорио) „мушким рукама и срцу“.
Исте (1878) године кад и Брамсов настао је (такође у истом) Де-дуру опус 35 једини Виолински концерт Петра Чајковског. Сјајно га је извела Катарина Јосифоска, која је од малена стасавала у музичком свету, преплављена музиком – виолончелима мајке Јудит и сестре Ирене и виолом оца Игора, али се определила за виолину као и њен стриц Марко, који је годинама био професор на Академији уметности. Уметнички гени су се код Катарине акумулирали на најбољи могући начин: она свира са лакоћом, понирући и представљајући све детаље ове и технички и емоцијама вишеслојне партитуре. У почетном ставу уронила је у његов пламенити патос (посебно у медитативности друге теме), а у каденци приказала сопствене изузетне техничке потенцијале у извођењу двохвата, глисанда, наглих скокова, трилера. У „Канцонети“ је доиста певала својим инструментом, нудећи обиље тонских боја у елегично-носталгичној атмосфери и један сасвим лични став до кога тек уметници у зрелом добу досежу.
Пошто је чуо ово ремекдело у Прагу, Дворжак је усхићено изјавио: „То се не заборавља!“ И моји утисци су слични његовом, не само о делу него и о извођачима: Вук је показао обиље емоција за руску музичку палету с обзиром да се усавршавао код бројних великих руских пијаниста, између осталих и код Арбо Валдме и
Павела Раукеруса, а Катарина је (на неки начин) „унуче“ великог педагога Дејана Михаиловића који се школовао у Москви, а од кога су стицали знања и њен професор Никола Алексић.
Гордана Крајачић
