JELENA POPOV I KATARINA JOSIFOSKA SVIRALE BRAMSA I ČAJKOVSKOG U „GVARNERIJUSU” To se ne zaboravlja
Jelena Popov i Katarina Josifoska, dve mlade umetnice, studentkinje master-studija Akademije umetnosti u Novom Sadu u klasi Nikole Aleksića, predstavile su u Ustanovi kulture „Gvarnerijus“ dva najlepša violinska koncerta Romantizma – Bramsov i Čajkovskog uz klavirsku saradnju Vuka Božilovića koji je na AUNS zaposlen kao stručni saradnik – korepetitor.
Jelena Popov interpretirala je Bramsov Violinski koncert u De-duru opus 77 iz 1878, koji je kompozitor posvetio prijatelju i velikom virtuozu Jozefu Joakimu. Jelena je preferirala lirsku atmosferu dela, imajući najsjanije trenutke u eksponiranju pastoralnih epizoda, posebno u meditativnoj deonici laganog stava, dok je donekle bila uzdržana i nedovoljno rečita u dočaravanju efektnih igračkih ciganskoih neobuzdanih ritmova finala Uostalom, tehnički problemi ovog dela smatrani su ranije neizvodljivim te je kompozicija nazvana „koncertom PROTIV violine“ i „žičanim grčem u tri stava“. Sȃm Brams ga je namenio (kako je govorio) „muškim rukama i srcu“.
Iste (1878) godine kad i Bramsov nastao je (takođe u istom) De-duru opus 35 jedini Violinski koncert Petra Čajkovskog. Sjajno ga je izvela Katarina Josifoska, koja je od malena stasavala u muzičkom svetu, preplavljena muzikom – violončelima majke Judit i sestre Irene i violom oca Igora, ali se opredelila za violinu kao i njen stric Marko, koji je godinama bio profesor na Akademiji umetnosti. Umetnički geni su se kod Katarine akumulirali na najbolji mogući način: ona svira sa lakoćom, ponirući i predstavljajući sve detalje ove i tehnički i emocijama višeslojne partiture. U početnom stavu uronila je u njegov plameniti patos (posebno u meditativnosti druge teme), a u kadenci prikazala sopstvene izuzetne tehničke potencijale u izvođenju dvohvata, glisanda, naglih skokova, trilera. U „Kanconeti“ je doista pevala svojim instrumentom, nudeći obilje tonskih boja u elegično-nostalgičnoj atmosferi i jedan sasvim lični stav do koga tek umetnici u zrelom dobu dosežu.
Pošto je čuo ovo remekdelo u Pragu, Dvoržak je ushićeno izjavio: „To se ne zaboravlja!“ I moji utisci su slični njegovom, ne samo o delu nego i o izvođačima: Vuk je pokazao obilje emocija za rusku muzičku paletu s obzirom da se usavršavao kod brojnih velikih ruskih pijanista, između ostalih i kod Arbo Valdme i
Pavela Raukerusa, a Katarina je (na neki način) „unuče“ velikog pedagoga Dejana Mihailovića koji se školovao u Moskvi, a od koga su sticali znanja i njen profesor Nikola Aleksić.
Gordana Krajačić
