Дневник на Бемусу: Гласови годишњих доба

Управо концерти Камерног оркестра Словеначке филхармоније и интернационални, по пореклу чланова, Ансамбл „Ла Воце Струментале“ (Инструментални глас) обележили су високим квалитетом дуговечну престоничку манифестацију уметничке музике, обећавајући повратак њеним, некад славним данима.

Петнаесточлани словеначки ансамбл са стандардно конципираним програмом који поред националног аутора (Урош Крек, с неокласичном Сонатином за гудаче) и репрезентативног дела романтичарске литературе (Серенада у Це-дуру Петра Чајковског) централно место даје инстументалном концерту и сјајној интернационалној солисткињи, показао је у пажљивом преплитању квалитативно уједначених гудачких група високи ниво музицирања. Штета је што изузетно музикалну и студиозну виолончелисткињу Натали Клајн није чуло више посетилаца. Ванредна енглеска уметница се у сваком погледу савршено приказала у Концерту за виолончело и оркестар бр. 1 у Це-дуру Јозефа Хајдна, освајајући изванредно обликованим, топлим и носивим тоном (прелепо изнијансираним у централном Адађу) и бриљантном, стилски аутентичном интерпретацијом брзих оквирних ставова.

Ансамбл „Ла Воце Струментале“ са седам млађих чланова занимљивог састава (три виолине, виола, виолончело, чембало и лаута) на челу са својим вођом, харизматичним младим руским уметником Дмитријем Синковским, великом звездом ране музике, који се у склопу својих разгранатих интересовања и богате каријере исказује као врстан виолиниста, певач – контратенор и диригент, приредио је, први пут свирајући у Београду, вече композиција Антонија Вивалдија. Први део програма био је посвећен чувеном, и широј публици познатом циклуса концерата за виолину и оркестар Четири годишња доба, често присутном на подијуму у разним приликама и с различитим инструменталним формацијама у пратњи солисте.

Гостујући музичари су их представљали ведро, темпераментно (посебно у солистичкој партији и басу континуу), у свим динамичким нивоима, кулминацијама и антиклимаксима и подразумевајућим контрастима и ефектима проистеклим и из њиховог програмског садржаја, и, нарочито, у инспиративном складу са Синајским. Његово стилски адекватно и тонски елегантно, управо маестрално извођење виолинске деонице красили су техничка сигурност и изражајна маштовитост и уверљивост, и разуме се, савршена сарадња с равноправним оркестром, пођеднако и у растућем и опадајућем интензитету, те свим оригиналним отклонима од конвенционалних тумачења.

Почетак другог дела вечери с Концертом за лауту и виолу д’аморе у де-молу, РВ 540 (са солистима Изидором Ераземом Графенауером и Маријом Кристинском) донео је извесно смирење, посебно у префињеној лаутској партији централног Ларга, оствареног звучношћу и обликом трио-сонате. А онда, као савршено откровење и необичност, у Вивалдијевој Кантати „Cessate, омаи cessate, РВ 684“, с два речитатива и две арије, као интерпретатор контратенорске деонице, пред ансамбл је стао Дмитриј Синковски. На тренутке и диригујући или узимајући виолину у руке, свестрани уметник потпуно је очарао изненађени аудиторијум полетним, технички и изражајно беспрекорним тумачењем барокне вокално-инструменталне музике и њених специфичних раскошних украса, али и ретко лепим контратенорским гласом, са, рекли бисмо, и раритетном примесом мецосопранске, или алтовске боје.

Флексибилост динамичких и фразеолошких покрета, поузданост интонације и висока способност контроле дугим дахом вођеног и обликованог вокалног апарата, одговарајућа гестикулација и ванредна покретљивост певачке деонице у свим нијансама израза, чули су се и у додацима, закључно с прекрасно „изосећаном“ ренесансном песмом Yona Дауленда, као трећом допуном програма Ансамбла „Ла Воце Струментале“, који би по многим карактеристикама могао бити и најзначајније и најпријатније освежење, односно први врхунац у досадашњем току фестивала.

Марија Адамов