Бруно Лангер, вођа Атомског склоништа: Басиста који пева
БЕОГРАД: Недавно одржани „Рок стар фест” на Београдском сајму окупио је сам крем екс-Ју рок сцене, те је публика могла да прати наступе некадашње, али још увек неуморне и активне рок звезде из читавог региона региона: Атомско склониште, Јурица Пађен и Аеродром, „Ватрени пољубац”, „ЈУ група”, „Освајачи”, „Тешка индустрија”, Др Неле Карајлић, „Дивље јагоде”...
Једна од ударних игала ове рок репрезентације, условно речено капитен, ветеран, али духом још увек млад је и Бруно Лангер вођа култног пулског састава „Атомско склониште”. Музичар се у кратком разговору за „Дневник” дотакао неких од детаља из каријере овог култног састава који постоји од друге половине седамдесетих. За почетак разговора присетио се песника и идејног творца, односно, зачетника групе Бошка Обрадовића.
– Бошко је мени, након неколико проба, предложио три разна имена, и рекао, између осталог, и „Атомско склониште”. Ја сам рекао: „Е, ово ми се свиђа”! Пошто је 1966. године имао једну антиратну представу, антиратну поезију, казао ми је: „Е, онда ћемо морат' ић тим смјером”. Тако је „Атомско склониште” на оним својим првим албумима имало доста антиратних и песама против загађења, о екологији. Бошко је писао и о кућним компјутерима, када још нису ни постојали, како ће људи склапати пријатељства, и тако... Неке су биле испред времена.
Познато је да сте увек бирали најбоље студије и најбољу продукцију?
– Да. снимали смо од Енглеске до Америке, јер смо хтели да се приближимо неким светским стандардима, барем што се тиче продукције. Мислим да смо то и успели захваљујући нашем пријатељу Џону Ејчелсу, с којим смо снимили први албум који смо радили „Ментална хигијена”. То је било у Лондону на коме су „За љубав треба имат душу”, „Жути кишобран” и све остале песме. Након тога смо практично с њим били у Француској, Енглеској, Америци, све следеће албуме. Он је шест наших албума продуцирао.
Некако, мало је необично да је басиста уједно и певач. Знамо да се морао наћи певач кад је Серђо преминуо, али, да ли сте и ви пре тога имали некакву линију певачког афинитета?
– Не. Ја сам басиста који пева. У Бумерангу сам певао. Први снимак је са оног БУМ фестивала у Љубљани седамдесет и не знам више које године, тако да је то прво нешто што сам снимио. Једноставно, након Серђовог одласка, с обзиром да сам ја аутор већине песама, било ми је некако најлогичније. Било је доста комбинација ко ће Серђа заменити, али ми овако, већ, ево доста година како, нажалост, Серђа нема, функционишемо.
Може ли се рећи да је Пула прави рокенрол центар?
– Јесте, апсолутно. Има јако пуно нових младих група које изузетно свирају. Ето, и „Куд идијоти” су позната група на бившем југословенском простору, онда Франци Блашковић, па Ливио Морозин који је доста са Шербеџијом сарађивао.... На малом простору има јако пуно добрих музичара.
Немања Савић
