Мира Бањац: Док радим бићу жива

Овим речима у једном запису осликао је Јован Ћирилов једну од наших највећих глумица, њен раскошан дар који је чини особеном појавом у нашем глумишту. Немогуће је издвојити све оне антологијске улоге које је остварила у позоришту, на филму и телевизији током више од шездесет година дуге уметничке каријере, ни набројати све престижне награде које су их пратиле.

* У години у којој се навршава шест деценија Стеријиног позорја занимљиво је подсетити се ваших речи изговорених на отварању фестивала 1994. када сте рекли да сте имали ретку пријатељску прилику да знате дан и сат када сте први пут чули речи „Стеријино позорје“ које су гласно мислили Милош Хаџић и Раша Радујков. Како су изгледале те прве године када се стварао овај значајан фестивал?

- Стеријино позорје има велики значај у мојој каријери. Тога дана сам једним случајем као пријатељ Милоша Хаyића и Јелице Бјели у њиховој кући присуствовала разговору са Рашом Радујковим и Бошком Петровићем о плановима за стварање једног великог позоришног фестивала, и неко од њих је тада предложио, пошто треба Стерији да се одужи ова Војводина на значајан начин, да се он назове Стеријино позорје. Мени се тада чинило да је то смешан назив за један велики фестивал, помало архаичан, али они су сматрали да назив треба да има тежину, везу са језиком, Стеријиним делом и мислима, али и са Војводином.

Већ на том првом Стеријином позорју свако је имао неко задужење. У то време је још постојала стара железничка страница у Новом Саду, значајни гости су стизали возом, а ми смо их дочекивали са букетима цвећа. Већ од тих првих година Позорје је било прави позоришни празник, уз представе обележила су га и божанствена дружења. Маса тих глумаца из Словеније, Хрватске, Босне, са Косова прошла је кроз моју кућу, а са некима су створена пријатељства која су остала до данас.

* Добили сте две Стеријине награде за улоге које сте остварили у Српском народном позоришту у коме сте провели 22 године. Како се данас сећате тог времена на новосадској сцени, учешћа на Позорју и плејаде великих редитеља са којима сте сарађивали?

- Касно сам се срела са Позорјем као глумица, јер представе у којима сам тада играла у СНП нису улазиле у селекцију. Моја прва представа на Позорју 1966. била је „Трактат о слушкињама“ Богдана Чиплића у режији Боре Ханауске за коју сам добила Стеријину награду. У то време у СНП-у је било пет сталних редитеља који су имали различите естетике што је за глумце било јако драгоцено. Од Јурија Ракитина, мог професора, који нам донео светску класику, коме је пре свега била важна личност глумца, Боре Ханауске и профилисане чешке драматургије, који је на свој начин умео да отвори глумца, Јована Путника, авантуристе сцене, чија „Страдија“ је рецимо у оно време била јерес, модерна и за данашње време, Јована Коњовића, мирног, елегантног господина који је имао свој посебан рукопис, до Дејана Мијача и Димитрија Ђурковића са којима се завршава та плејада великих редитеља у СНП, са којима са веома волела да радим. После ме опет годинама није било на Позорју, до представе „Село Сакуле, а у Банату“ Зорана Петровића управо у Ђурковићевој режији, која ми је такође донела Стеријину награду.

* Та представа „Село Сакуле“, у којој сте имали седам улога и донели седам различитих женских судбина, као да је на неки начин наговестила ваш даљи толико богат и разноврстан глумачки пут...

- Није лако играти свој народ. То је неко кога ћеш срести на улици одмах после представе. Врло сам поносна на ту галерију мојих жена, свака од њих је захтевала студију. То је било 1970, када ме је Мира Траиловић у пола сезоне позвала да пређем у Атеље 212, у то време младо, провокативно позориште. У СНП сам до тада већ одиграла велики репертоар и хтела сам да се сретнем са неком новом тенденцијом, са новим младим, жестоким, занимљивим људима.

* Основно својство успешеног глумца огледа се у моћи да истражује, запажа, анализира разне људске судбине и да то после употреби у улози. Како вам је то полазило за руком?

- Некада сам знала да идем за неком женом која ми се учини занимљива, на улици, на пијаци и да је посматрам како реагује. И после када добијем сличну улогу, помислим откуд ја то знам, а уствари све се то негде у мени слаже. Када сам радила Исидору Секулић, седам година сам је прочитавала, разговарала, рецимо са Михизом који је познавао. Он ми је испричао нешто што је за сцену било фантастично, како је она у својим последњим данима, пошто је било страшно хладно у њеној кући, док је писала држала ноге у лавору са топлом водом. Мене није занимала само књижевна Исидора, него као личност, где се затворила та жена. Морате увек добро осмислити личност коју играте, менталитет, карактер, пронаћи неке изузетности.

Када је у Атељеу 212 Мира Траиловић режирала „Мајку“ Виткијевича, добила сам огромну, слојевиту улогу жене ноторне алкохоличарке, дрогомана и у инцесту. А и Пера Краљ, који је играо мог сина и ја смо стидљиви људи, без обзира што кажу да сам ја сценски разбојник, неке ствари ми нису блиске, и тај сегмент улоге је за мене био потпуно непознат. Отишла сам зато код психијатра Капамаyије и питала га како могу да доспем до тог осећања које је врло лична и интимна ствар, а он ми је одговорио „морате да сиђете у вашу материцу“. И онда мораш да се одрекнеш неког стида, да нађеш разлог због чега је та жена таква, што није било ни мало лако, али сам срећна што сам прошла кроз такав третман.

* Као што су ваше младалачке, а затим и зреле године обележене позориштем, тако су ове сада у знаку филма и телевизије. Да ли вам недостаје позориште и колико вам је близак тај филмски медиј?

- Ја сам се касно срела са филмом. Током првих двадесетак година није ни постојала таква могућност, телевизије није ни било, а што се филма тиче знало се које су филмске глумице, а ми само ако нас неко извуче из шешира. Први филм сам радила 1968. са Сојом Јовановић „Пусти снови“, дала ми је главну улогу, а ја тада нисам знала ни да станем пред камеру. Ухватила сам затим и целу „чешку школу“ Горана Паскаљевића, Горана Марковића, Срђана Карановића...

* Последњи филм који сте снимили „Звиздан“ Далибора Матанића у хрватско - српској копродукцији следеће недеље ће бити на 68. Канском фестивалу. Каква вам је нова улога и да ли имате још неких планова на филму?

- Не знам да ли је велики дефицит баба, али заиста не могу да одговорим на све позиве. Волим да радим и док радим ја ћу бити жива. Обично кажем да нећу умрети, него ћу да угинем као биљка, да свенем.

Улога у филму „Зиздан“ је одлична, а ради се о људима у Далматинској загори, у залеђу Книна и носим заиста дивне утиске са снимања. Људи из места у коме смо снимали су били толико дивни и чини ми се да сам захваљујући њима свој народ на други начин доживела. Овде је живот другачији, а ти људи су се вратили на ништа.

Нина Попов

Ускоро у „Чешком селу”

- У јуну би требало да почне рад на новом филму „Чешко село“, у копродукцији са Чесима. Све ће се снимати по Војводини, претежно у Белој Цркви. Реч је о првој миграцији Чеха у ове крајеве који су направили прву железничку пругу у Банату. У питању је врло добар сценарио и имам лепу улогу, а уз то играће и пуно новосадских глумаца што ме радује.