In Memoriam: Радивој Раша Попов - Чаробњак на страни добра

Иако је преферирао историју, 1952. се ипак определио за студије књижевности у Београду, а новинарску каријеру почео је у нашем "Дневнику". Радио је потом и у листу "Младост", и у Радио Београду, био лектор за српскохрватски језик у Лондону, Бирмингему и Нотингему, и главни уредник Издавачке куће Матица српска, а они старији телевизијски претплатници сећају га се и као водитеља ТВ дневника .

– Пет недеља сам водио Дневник на телевизији – испричао нам је кадгод чика Раша. – Али, онда је избила студентска револуција с намером да се збаци власт, а успут је збачен и тадашњи водитељ ТВ Дневника Раша Попов. Иако су током тих пет недеља људи волели мој Дневник.

Непоновљива стваралачка личност

"Дубоко нас је погодила вест о одласку са животне сцене Раше Попова”, стоји у телеграму саучешћа министра културе и информисања Владана Вукосављевића. „Зрачио је и деловао благотворним духом умне игре и вердрине, прожет радозналим погледом према обичним и необичним појавама света који нас окружује. Његово књижевно и медијско деловање, од славне научне редакције Телевизије Београд, до бројних књижевних дела и програма намењених деци свих узраста, носи печат једне непоновљиве стваралачке личности”.

Те 1968. Рашин Дневник је гледало једанаест милиона људи. Јер, постајао је само тај један једини, Први дневник Телевизије Београд.

– Сви су ме разумели како причам и читам вести, па и Словенци, а данас понекад чујем да се некадашњи сународници више не разумеју....

Недавно је на Међународном салону књига у Новом Саду постао први добитник награде „Душко Радовић” за најбоље дело за децу и младе, за, нажалост, последњи роман који је написао –  "Овчарско-кабларску бајку"... И тог дана, док је стрпљиво чекао да му уруче признање, као да је и сам изашао из неке бајке. Дуге браде, с наочарима на носу и шеширом на глави, подсећао је на чаробњака, који је увек на страни добра...

– Раша Попов био је драгоцен, непоновљив, загонеткар, одгонеткар, досеткар, зналац многих тајни – речи су песника Моше Одаловића. – На књижевним путованкама - ма куд кренули, где год стигли - допричао би нам оно што нисмо знали о том крају и тамошњим тајнама. Што више друговасмо, наша су незнања бивала све видљивија. Посвећен детињству и свету детета, тек с Рашом били смо и 'непрекидна свежина' и 'чуђење у свету'. Својом бајковитом појавом, безазленим лицем, па и алармантним гласом - очас би се снашао међ радозналим, крупнооким дериштима, а себи сасвим равноправним. На то су пристајали и успевали само богомдани, какав нам беше Радивој Раша Попов. 

Објавио је чика Раша мноштво књига, међу којима су и "Два ока" (1963), "Гвоздени магарац" (1976), "Жабац који не зна да ћути" (1987), "Трулеж зглаве" (1991), "Шешир без дна" (2001), "Лажљива уста истине" (2002), "Возом посред улице" (2003), "Био сам срећни коњ" (2003), "Бајке за ЏЏИ век" (2007), "Чаробњаков СМС" (2007), "Мали зелени" (2009), "Мокрински патуљци" (2013), "Усамљена принцеза" (2014). Лане је добио Награду за животно дело „Доситеј Обрадовић”... 

Поред дубоког трага који је оставио на књижевном и новинарском плану, за целе генерације он ће увек бити Раша проналазач из легендарне дечије емисије „Фазони и форе“. „Одувек сам се”, говорио је, „дивио малим главама и увек бих се одушевио кад сретнем интелигентне окице које упијају све што им се каже”.

– Била је привилегија што смо делили неко време са великим песником и приповедачем чији је интелект надилазио све што смо очекивали и чему смо се надали – казао је Љубивоје Ршумовић. – Раша Попов је био великан нашег времена, ренесансна личност која је успела да нађе пречице за комуникацију са децом. Јер, да бисте успешно разговарали са дететом, ви морате да се попнете на његов ниво. Раши је то успело и ушао је у дечија срца заувек...

Волео је чика Раша неизмерно и децу, и Банат, и Војводину...

– Када се помисли на Војводину, увек се мислима наметну војвођанска села као што је мој родни Мокрин, јер једино такво и слична села нису још увек изгубила душу. Жао ми је само што се моје омиљено јело више не прави у кафанама - тесто с маком. Сећам се док сам био у војсци у Зајечару, да је мој капетан био из Срема и кад ме је прозвао и прочитао одакле сам, сетно је само рекао да „ништа не ваља кујна која нема тесто са маком”...

Баш ће нам недостајати твоје приче, твоје форе и фазони, чика Рашо...