Летопис Матице српске: Посвета Милораду Павићу
Нови, мартовски број Летописа Матице српске отварају нови прозни и поетски прилози: Драгана Хамовића, Александра Б. Лаковића, Бошка Томашевића, Милоша Петровића и америчког песника и есејисте, Тонија Хогланда, у преводу Алена Бешића.
Рубрика „Есеји” објављен је текст Бранка Летића о есејима Рајка Петрова Нога посвећен савременицима Иву Андрићу, Меши Селимовићу и Ћамилу Сијарићу. Јована Тодоровић бавила се синкретичношћу грађанског песништва и савремених пандана, а посебно љубавним европским песништвом.
Рубрика „Сведочанства” посвећена је делу Милорада Павића поводом деведесет година од рођења, деценију од смрти и 35 година под појаве „Хазарског речника“ кроз текстове Јована Делића, Марка Недића и Ивана Негришорца. Делић пише о „Хазарском речнику“ која је, по њему, прва књига 21. века, изузетно и универзално дело које је пробило све гвоздене завесе и постало планетарна књига.
По речима Марка Недића, неоспорни естетски и културни ефекат Павићевих књига, потпомогнут сликовитим и динамичним стилом његових прозних текстова, њиховим ритмом, интонацијом, инвентивним детаљима, загонетним и парадоксалним решењима, на најизворнији уметнички начин оправдавао је свој изузетни значај у историји српске књижевности свога времена. Милорад Павић је, како наводи Иван Негришорац без сумње један од најзначајнијих протагониста управо најподстицајнијих и најиновантнијих поетичких токова постмодернистичког доба. Као неоспорно један од светски најзначајнијих постмодерниста, он је истовремено и један од најнеобичнијих истраживача наративног дискурса и најпрепознатљивијих откривалаца једног специфичног облика писања. Павић је, по њему драгоцени лучоноша српске књижевности и културе, па ће сам по себи многима служити као драгоцени оријентир. За собом је оставио моћно дело, а у том делу има много тога што треба открити и привести свести зато Негришорац поручује читајмо Павића, као што треба да читамо велике писце, и знаћемо ко смо и шта смо.
Сећању на Михаила Марковића посвећен је текст Славка Гордића, а Софи Данијел и Миливој Сребро обележавају годишњицу смрти Жана Дескаа (1931–2019), француског преводиоца са српског и професора словенских књижевности и језика који је значајно допринео представљању наших писаца у Француској: превео је, за неколико великих француских издавача, око тридесетак књига – романа и збирки приповедака и песама. Стваралаштвом Селимира Радуловића се позабавила Зденка Валент Белић која указује да његову поезију можемо означити као софиолошку, зато што је један од главних циљева мудрословне књижевности да читаоцу пружи моралну и филозофску поуку. Он пише поезију интимну, духовну, исповедну, рефлексивну а лирски, псалмично и химнично интонирану, не толико појмовну, колико симболичку и метафоричку.
У овом броју Летпоса представљен је песник Стеван Тонтић кроз разговар са Радмилом Гикић Петровић, док стална рубрика „Критика” прати актуелну књижевну продукцију, а текстове потписују: Срђан В. Тешин, Срђан Орсић, Светлана Томин, Јелена Марићевић Балаћ, Витомир Теофиловић и Маријана Јелисавчић.
Н. Попов
