РАДОВИ БОГДАНКЕ ПОЗНАНОВИЋ У ГАЛЕРИЈИ ОГРАНКА САНУ Велика изложба малих формата

Монументална због броја радова, али заправо радова малог формата: у техници графике, цртежа, монотипије, темпере, уља, комбинованих медијума, на различтим подлогама: дрвету, картону, папиру. Радови настали између 1953. и 1967. године, изложени су под јединственим називом Звезданка. Изложба је названа по имену италијанском називу једне од књига уметника које је Богданка Познановић објављивала као својеврсни медиј уметничког изражавања од 1973. године; надреалиста Марко Ристић забележио  га је у виду акростиха у песми посвећеној самој ауторки. Радови су део приватне заоставштине, неки први пут пред публиком, али њихово постојање није било непознато – као поетичка целина добили су заслужено место у корпусу српског модернизма друге половине двадесетог века и уметности енформела.
Поред чињенице да су обухваћени овом јединственом квалификацијом, ови радови показују ауторкино интересовање за најразличитије проблеме актуелне визуелне уметности. С једне стране, сликарка по основу академског школовања, током студија и у периоду непосредно по завршетку академије, заокупљена је могућностима транспоновања реалног облика. Прелаз од препознатљивих академских мотива, ка стилизацији и асоцијативном изразу је брз и ефикасан и већ у другој половини шесте деценије очигледно је да ће интересовања Богданке Познановић отићи у специфичном правцу. Дух времена, актуелна егзистенцијалистичка и постнадреалистичка филозофска мисао, књижевна и позоришна продукција, општи тренд увођења савремених тенденција у нашу уметност, као и критички однос према социјалистичком модернизму, на аутентичан начин се одражавају у изложеним радовима. Богданка Познановић је превасходно заинтересована за сам процес обликовања ликовног дела, испитивање могућности примењених средстава, експериментисање са различитим материјалима и текстурама, својеврсним фактурама и везивима, комбиновањем различитих техника, те искорак из традиционално ограниченог простора као и транспоновање облика у чист визуелни знак. 
О интересовању за саму сликарску материју сведочи разноврсност техника заступљених у изложеним малим форматима, и када се ради о графичком отиску или цртежу, као и када се примењују различити енформелистички поступци разливања боје, прскања, монотипије, наношења слојева, или сликарским варијацијама на актуелну графичку продукцију (нпр. Анкице Опрешник) изузетно раширену у датом тренутку. Највећи број радова настао је између 1957. и 1967, да би Богданка Познановић нагло, 1968, задовољивши своју потребу за истраживањем у овој области, прекинула са сликарском праксом и преоријентисала се ка визуелној продукцији по којој је данас боље познајемо и чешће помињемо. Од почетка осме деценије ауторка започиње примену интердисциплинарног приступа заснованог на концепту, комбиновањем фотографије, видео израза, уметничких акција, мејл арта, и синтетизовања личних уметничких искустава у већ поменутом серијалу књиге уметника. 
Код нас се у већини категорија јавља се као претеча или прва ауторка која се посветила увођењу новог концепта у класичне креативне форме. Уметничке ставове имала је прилику да изрази као једна од оснивачица и уредница ликовног програма у Трибини младих у Новом Саду, уредница листа Поља, професорка на Академији уметности у Новом Саду, али и као ауторка која је учествовала на многобројним групним и самосталним изложбама у земљи и иностраству, повремено се појављујући заједно са супругом Дејаном. Међу многобројним активностима ове свестране ауторке, Нови Сад најбоље памти перформанс Срце из 1970. године, када је кроз град пронето црвено срце од стиропора, у које је постављен метроном подешен на 76 откуцаја у минути, односно на откуцај просечног срчаног пулса. Путем од Моста маршала Тита, до Трибине младих, створила се карневалска атмосфера и остварена је до тада непозната, али веома запажена комуникација са градом. На крају је срце унето у галерију Трибине младих прекривену белом тканином, а у центру простора је била постављена „трпеза“ с тањирима, прибором за јело и чашама – белим и фиксираним за плоху. Ауторка је закочила метроном, чула се само тишина и откуцаји срца присутних. Идеја је била повезивање с обичајем да невеста улази у кућу корачајући преко белог платна, објаснила је тада Богданка Познановић. 
Радови приказани у Платонеуму представљају одраз свеукупних уметничких почетака Богданке Познановић, а перформанс Срце чини прекретницу у њеном раду и инаугурисање ауторке у једног од предводника најактуелнијих уметничких тенденција нове уметничке праксе, односно стваралаштва заснованог на контектуализовању различитих концепата и материјала и акцентовања самог процеса настајања уметничког дела. 

Јасна Кујунџић Јованов