НАДРЕАЛИЗАМ: ПОШТЕНО, ОЗБИЉНО И СЛОБОДНО Проветравање

Ускоро је брада морала са свих страна да се чупка да би сваком пала по која длака.“ Алексић се и у наставку овог псеудоаутобиографског текста бавио почецима надреализма у Србији, чије сумирање ових дана можемо да видимо на изложби под називом „Активитет: 100 година надреализма“ у Музеју савремене уметности у Београду. 
Изложба је део светског обележавања стогодишњице ступања надреализма на светску авангардну сцену, односно објављивања првог Манифеста надреализма Андре Бретона, као и првих публикација и активности београдског надреа- листичког круга у јесен 1924. године, а предствавља резултат двогодишњег истражи- вања и контекстуализације тима који чини ауторка концепта, кустоскиња Сања Бахун (професорка и деканка Факултета уметности и хуманистичких наука Универзитета у Есексу), као и кустоскиња Александре Мирчић, Уне Поповић и Жаклине Ратковић (МСУБ). 
У оквиру пројекта обележавања стогодишњице надреалзма, планира се и представљање радова Милене Павловић Барили као најкомплексније наше уметнице чије се дело везује за надреализам (МСУБ – 9. новембар), те изложба надреалистичке фотографије у Музеју примењене уметности у Београду. У оквиру саме поставке, приказана је и досадашња хронологија представљања видова надреалистичке авангардне праксе, а саму потребу да се надреализам поново прикаже, оснажио је и цитат изјаве Коче Поповића: „Свако проветравање одређених тема из прошлости, ако се обавља поштено, озбиљно и слободно, добро је дошло.“ С једне стране, изложба је „поштено, озбиљно и слободно“ обухватила различите видове надреалистичког манифестовања, омогућавајући пре свега видљивост за домаћу, а потом и за светску публику, све полазећи од најтежег и кључног питања: како излагати надреализам. Издвајајући области у којима је надреалистичка пракса код нас дошла до изражаја, поставка започиње прилозима штампаних издања, као што су ревије „Сведочанства“ и „Путеви“ или серијал „Надреализам данас и овде“, те издање „Немогуће“. Такав почетак поставке наговештава досадашње преовлађујуће схватање надреализма као превасходно литерарног покрета, али истовремено уводи и кључна имена којима се у даљем току изложба бави: Марка Ристића, Александра Вуча, Ђорђа Костића, Ванета Бора, Милана Дединца, Оскара Давича, Душана Матића, Ђорђа Јовановића, Радета Драинца, Кочу Поповића и још неколицину других, који су до 1932. године, када се гаси надреалистички покрет код нас, били предводници, тумачи и протагонисти збивања. 
Већина њих је и након те године наставила с различитим ликовним деловањем, али сам најактивнији период обухватио је различите облике надстварности, као што су сан, игра, покретне слике, деколонизација, револуција, мотив зида, а у саму изложбу укључен је и сегмент дечјег стваралаштва и стваралаштва за децу, те приказ међународне размене литерарног и вузуелног материјала међу ауторима. Обиман визуелни материјал који до сада није био излаган, односи се на ликовне радове Стевана Живадиновића (Ванета Бора), Ђорђа Костића,  Душана Матића, Оскара Давича, Радојице Ное Живановића и других, углавном радове на папиру извођене у разноврсним медијима те у виду колажа и различитим надреалистичким поступцима, али и објекте, инсталације, групна остварења или мултимедијалне радове. Упркос авангардном профилу теме, ликовни радови су приказани углавном на класичан начин, урамљени и опремљени легендама, што би се могло схватити као својеврстан вид контекстуализације авангардне уметности у музејски миље. С друге стране, поставка је обухватила и продужено деловање надреализма код нас и у свету, што показују радови Душана Оташевића, Владана Радовановића, Јована Бјелића, Миљенка Станчића, Станета Крегара, као и светски познатих аутора попут Пикаса, Макса Ернста или Хуана Мироа. На тај начин, спојено је „њихово“ и „наше“ време као доказ о латентном егзистирању и виталности визуелних премиса надреализма и континуитету који подлеже променама, али се не прекида. 

Јасна Кујунџић Јованов