МИЛИСАВ САВИЋ, КЊИЖЕВНИК: Моји сусрети са Црњанским

А да је и сам Савић био инспирисан аутором „Сеоба” говор ио чињеница да је Црњански био књижевни лик у два романа Милисава Савића, као и у његовим дневницима које је водио у периоду док је био у дипломатској служби у Италији. 

 Црњански је био књижевни лик у Вашој књизи “Ожиљци тишине”. Писали сте тај роман деведесетих година. Зашто вам је инспирација била да, поред Андрића, и Црњански буде један од ликова у том роману?

–  Да, тај роман је био први од објављених а да је Црњански био један од књижевних јунака. Те деведесете су биле тешке године у Србији, на снази су биле санкције, владала је глад и несташица свега… Покушао сам да кроз причу о Црњанском и Андрићу одговорим на нека питања која су тада била актуелна, а данас ми се чини да су то у ствари питања која су увек, па и данас, актуелна у нашој земљи. На пример, било ми је интригантно зашто се Црњански плашио да ће га ликвидирати након што се из емиграције вратио у Југославију. Бојао се за свој живот. Ми то знамо јер је позната чињеница да се он по повратку из емиграције хранио у Београду само у експрес ресторанима. Зашто? Зато што се бојао да му нешто не сипају у јело, да га не отрују. Само у експрес ресторанима ви стојите у реду и добијете јело које је добио и неко ко је испред вас и неко ко је иза вас. То му је била гаранција да му се неће ништа сипати у послужени оброк. Неки говоре да је Црњански био параноичан, да је био опседнут мишљу да ће га УДБА убити. Био је већ старији  човек када се вратио али, тада је још увек био жив и Марко Ристић који је био веома утицајан човек Титовог режима и он се бојао да ће му Ристић доћи главе. Ја сам у роману “Ожиљци тишине” покушао да покажем да ту није била реч о параноји већ да се Црњански заиста бојао ликвидације. То су две различите ствари.

Ваши сусрети са Црњанским су се десили већ током шездесетих година, по његовом повратку у земљу. Када се десио први сусрет?

– Био сам тада веома млад писац, а млади писци мисле да све почиње од њих, тако да тада уопште нисам имао однос према Црњанском као да је он неко важан и значајан. Он је за нас био старац који се вратио из емиграције. При томе, био је десничар а ми смо били млади левичари. Било је то крајем 1967. године у редакцији “Студента”. У редакцији смо били Ђорђије Вуковић, Александар Илић и ја. Бар два сата смо причали са Црњанским а нисмо ни забележили тај разговор на траку, а камоли да смо га објавили. Ђорђија Вуковић је тада био главни уредник. Објавио је само обичну вест у којој је писало да је редакцију посетио Црњански и да смо у разговору провели два сата. Само је то објављено, а и због тога смо имали јавне прозивке. На пример, сећам се да нам је Светозар Стојановић упутио прекорно питање: Како сте могли да примате тог десничара и конзервативца?! А ја се, у ствари, од целог тог разговора сећам само једног детаља. Тада су у моди биле мини сукње и наше колегинице су их носиле, а Црњански је, када је дошао у редакцију, само гледао у дуге ноге наших сарадница. Није то било само зато што је он био еротоман, а био је, зна се колико еротике има и у његовим романима, већ се радило о томе да је био и свестан своје старости. Тачно му се у очима видела та жал за младошћу у том тренутку. 

Да ли се други сусрет десио када сте већ основали и били главни уредник “Књижевне речи”, дакле, после 1972. године? 

– Да, али ни тај разговор није забележен. Десио нам се огроман пех. Били су тада у “Књижевној речи” чувени писци, и Милутин Петровић, Гојко Ђого, Симон Симоновић и ми се сви договоримо да интервјуишемо Црњанског и да објавимо велики разговор с њим. Појавио се ту и Ратко Пековић, човек који је иначе написао најбољу књигу о забранама у тадашњој Југославији, који је донео магнетофон. Сећам се да смо тај интервју радили у Дому омладине. Ми смо, наравно, проверили да ли магнетофон ради и радио је. Разговарали смо са Црњанским, сви ми смо му постављали питања. Био је то велики, раскошан интервју, међутим, сутрадан се испоставило да од три сата разговора имамо снимљених само првих пар реченица. Страшно. Тада је Срба Игњатовић сео и по сећању препричао тај наш разговор и ми смо препричану верзију објавили на насловној страни. Наравно, није то оно што смо желели.

 Било је још сусрета…

– Једном сам, исто као уредник “Књижевне речи”, телефоном пoзвао Црњанског и наручио текст од њега. Он га је написао и рекао ми да дођем по текст. Становао је у то време у Улици Маршала Толбухина. Дођем на други спрат и тада видим да на вратима нема никакве ознаке да он ту живи. Отуда, такође, моја теза да он није био параноичан већ да се заиста бојао за свој живот. Када сам позвонио на врата, прво сам чуо како откључава, а потом је отворио врата не скидајући ланац за резе тако да су врата била отворена само десетак сантиметара. Он, са ноћном капицом на глави, само је протурио руку и додао ми плаву коверту са текстом и затворио врата. Текст сам објавио на насловној страни, сећам се да је то био један од оних његових сећања на Лондон.

И Ви сте  неко време, након што су Вас сменили са места главног и одговорног уредника “Књижевне речи”, провели у Лондону као лектор српско-хрватског језика?

– Да, заиста су ми се кроз живот провлачиле неке сличности са њим. Чак сам у Лондону и становао врло близу оног стана у ком је он провео лондонске дане и исто као и он, није ми се у Лондону допадало. Није то само због лондонске кише и магле. Већ и због људи, њихове надмености. Енглези су увек били нешто “високо”. Уместо да останем четири године, вратио сам се кроз годину дана. И то ме је “повезало” са Црњанским који исто тако није волео Лондон. Он је тамо био емигрант и врло је тешко живео. Зато је и дошао у сукоб са нашом емиграцијом тамо и почео полако да се припрема за повратак. Желео је овде да умре.

  Гордана Нонин