МИЛА МИХАЈЛОВИЋ, ПРЕВОДИЛАЦ И КУЛТУРОЛОГ: Српска култура је дијаспорична

Магистрирала је соло певање на Академији музичких уметности у Београду, али бројна гостовања у оперским кућама широм Италије, Европе и САД нису ограничила њена интересовања, тако да је касније докторирала на тему „Културно памћење тршћанских Срба”... Ауторка је низа монографских студија о односима Србије и Италије, а веома значајан је и њен преводилачки ангажман. Недавно је тако била и спиритус-мовенс пројекта „Нови духовни мост: Нови Сад - Бари”, преводећи  изабране песме 20 овдашњих и 20 италијанских песника...

  Није лако превести једну песму, једног песника, а камоли се суочити са 40 различитих поетика. Како се преводилац припрема за такав изазов - да у коначници сви преводи буду истовремено и веран одраз поетских простора у којима се креће сваки од песника и блиске духу језика на који се песме преводе? 

– Превод поезије 20 савремених српских и 20 италијанских песника свакако је представљао истински подухват, и за издаваче - Друштво новосадских књижевника и Архив Војводине – и за мене као преводиоца. Реч је о јединственој збирци поезије, јер је она по броју аутора најобимнија преводна српско-италијанска збирка поезије у историји српског, али и италијанског издаваштва. Преводилачки рад, сам по себи, крајње је захтеван. Преводилац је, пре свега, глас и реч аутора на другом језику, али он не преноси само текст. Преноси и језик и стил, и изражајну снагу аутора. Превођење тражи огромну одговорност, и професионалну и моралну. Читаоцу треба пренети и амбијент разуђене стварности аутора, главне значајке атмосфере, особености личности, простора и времена којома се дело ре-креира, и притом сачувати сваки детаљ и нијансу емоције. Не преводи се само са језика на језик, већ и са једне асоцијативне па и емотивне сфере на другу. Можда је код превођења прозе ствар друкчија, али поезија има и наглашену музичку димензију, свој јединствени ритам и звук. Све то заједно: језик, стил, изражајност, емоције, атмосфера, музичка димензија, чини аутора препознатљивим већ у првим стиховима. Пренети све то на неки други језик је главна обавеза преводиоца. Зато преводилац, како је већ prеthodno речено, носи и терет моралне одговорности. У овој збирци, све то треба помножити са 40 аутора: 20 српских и 20 италијанских, ауторских имена која су у самом врху и српске и италијанске савремене књижевне стварности.

У којој мери је српска књижевност данас присутна и препознатљива код италијанских читалаца?

– Стање српске преводне књижевности на италијански језик је критично. Ако је просек италијанске преводне литературе на српски језик око 30 наслова годишње, превод српских аутора на италијански језик се на годишњем нивоу може да изброји на прстима једне руке, уз такође хронични недостатак систематичности и рационалности одабира и уз константу стихијске случајности у реализацији, и овде углавном остављене индивидуалном ентузијазму и/или потребама. Известан полет који се у Италији осећао у погледу преводне српске литературе током шездесетих и седамдесетих година прошлог века, у следећој деценији скоро потпуно замире и такво стање је и данас присутно.

Опште је потврђено да баш књижевности припада улога примарног и незаменљивог инструмента успостављања веза међу народима, међусобног упознавања, и препознавања, те да је баш књижевност та тврђава и бедем који чува, шири и афирмише језик, културу и традицију једног народа, дарује и размењује емоције и ствара основе међународног уважавања и пријатељства. На основу приказаног стања, резултат је чињеница да Срби и Италијани само верују да се познају, али да је ситуација потпуно супротна. Уз, нажалост, увек присутну и актуелну културу заборава. Заборава на књижевне везе Србије и Италије којом су та два народа одвајкада размењивала и оплемењивала своју духовност.  

 У перцепцији наше јавности некако се више Трст везује за трагове српске културе на “чизми” док се, да се мало нашалим, у Барију пре “чита” наша фудбалска историја? А, ако се не варам, најстарији запис једне српске епске песме настао је управо ту...

 – Како је то у више наврата истакао проф. др Миливоје Павловић, српски културни простор је веома широк и не поклапа се са административним границама наше државе, већ је знатно обухватнији појам. До недавно је било уобичајено да се говори како се српски културни простор на северу пење до Сентандреје, на југу се пружа до Хиландара, а на западу до манастира Крке. Након темељног научног истраживања објављеног у мојој књизи Културно памћење тршћанских Срба, западна граница српског културног круга се проширила за пар стотина километара и иде до Трста, који је, бар три столећа, био важно српско културно одредиште. Ново научно истраживање, сажето у мојој књизи Повест Срба на Апенинском полуострву објављеној прошлог лета (издавач Архив Војводине и италијански издавач Олтре ил маре), учинило је још један корак напред у спознаји истинских домета, током векова, српске културе на италијанским просторима. Срби не само да су дијаспоричан народ, већ је дијаспорична и њихова култура.

Највећа масовност и концентрација српског културног наслеђа у Италији везује се за деспота Стефана Бранковића Слепог. Збачен са престола и натеран на изгнанство после пада Смедерева 1459. године, он одговара на позив напуљских краљева и прелази у централну Италију. Само у другој половини тог 15. века, италијанска историографија је забележила чак седам масовних таласа српских усељеника у средњу и јужну Италију. Деспот Стефан Слепи у Италију је дошао је на основу великих привилегија договорених и добијених од напуљских краљева у преговорима које је водио заједно са Скендербегом (са којим је био у двоструким рођачким односима), праћен великом војском и огромном масом народа. И није случајно да се баш за јужну Италију и за овај период везује најстарији запис српске епске песме. Забележио ју је 1497. године у месту Ђоја дел Коле италијански песник и путописац Рођери де Паћенца ди Нардо, дугогодишњи дворанин у служби напуљске краљице Изабеле дел Балцо, супруге моћног Фридриха И Арагонског. Певали су је српски досељеници у ове крајеве и била је толико лепа да ју је напуљска краљица радо слушала, а њен лични секретар забележио. 

Нажалост, о присуству Срба и српске културе на италијанским просторима наша јавност је слабо упозната, јер је ова тема све до скоро остала изван сваког озбиљнијег научног истраживања. Усахли у сећању земље матице, Срби и српско културно благо изван њених граница препуштени су лаганој, тихој и неумитној асимилиацији и утапању у туђе културно наслеђе. Тако се ови споменици српске културе у Италији, по законима културе заборава, више и не помињу као српски, нити се чак више и везују за Србе и Србију, без обзира на још увек присутне недвосмислене индикаторе и карактеристике њиховог порекла. Срби, све масовнији у Италији, немају никакве везе са својим prеthodnicima, то су неки нови људи који, нажалост, нимало, или веома мало, знају за своје славне prеthodnikе. Стога, обнављање и афирмисање огромне српске културне баштине у Италији представља захтеван подухват и прави научни изазов. 

Мирослав Стајић