MILA MIHAJLOVIĆ, PREVODILAC I KULTUROLOG: Srpska kultura je dijasporična

Magistrirala je solo pevanje na Akademiji muzičkih umetnosti u Beogradu, ali brojna gostovanja u operskim kućama širom Italije, Evrope i SAD nisu ograničila njena interesovanja, tako da je kasnije doktorirala na temu „Kulturno pamćenje tršćanskih Srba”... Autorka je niza monografskih studija o odnosima Srbije i Italije, a veoma značajan je i njen prevodilački angažman. Nedavno je tako bila i spiritus-movens projekta „Novi duhovni most: Novi Sad - Bari”, prevodeći  izabrane pesme 20 ovdašnjih i 20 italijanskih pesnika...

  Nije lako prevesti jednu pesmu, jednog pesnika, a kamoli se suočiti sa 40 različitih poetika. Kako se prevodilac priprema za takav izazov - da u konačnici svi prevodi budu istovremeno i veran odraz poetskih prostora u kojima se kreće svaki od pesnika i bliske duhu jezika na koji se pesme prevode? 

– Prevod poezije 20 savremenih srpskih i 20 italijanskih pesnika svakako je predstavljao istinski poduhvat, i za izdavače - Društvo novosadskih književnika i Arhiv Vojvodine – i za mene kao prevodioca. Reč je o jedinstvenoj zbirci poezije, jer je ona po broju autora najobimnija prevodna srpsko-italijanska zbirka poezije u istoriji srpskog, ali i italijanskog izdavaštva. Prevodilački rad, sam po sebi, krajnje je zahtevan. Prevodilac je, pre svega, glas i reč autora na drugom jeziku, ali on ne prenosi samo tekst. Prenosi i jezik i stil, i izražajnu snagu autora. Prevođenje traži ogromnu odgovornost, i profesionalnu i moralnu. Čitaocu treba preneti i ambijent razuđene stvarnosti autora, glavne značajke atmosfere, osobenosti ličnosti, prostora i vremena kojoma se delo re-kreira, i pritom sačuvati svaki detalj i nijansu emocije. Ne prevodi se samo sa jezika na jezik, već i sa jedne asocijativne pa i emotivne sfere na drugu. Možda je kod prevođenja proze stvar drukčija, ali poezija ima i naglašenu muzičku dimenziju, svoj jedinstveni ritam i zvuk. Sve to zajedno: jezik, stil, izražajnost, emocije, atmosfera, muzička dimenzija, čini autora prepoznatljivim već u prvim stihovima. Preneti sve to na neki drugi jezik je glavna obaveza prevodioca. Zato prevodilac, kako je već prethodno rečeno, nosi i teret moralne odgovornosti. U ovoj zbirci, sve to treba pomnožiti sa 40 autora: 20 srpskih i 20 italijanskih, autorskih imena koja su u samom vrhu i srpske i italijanske savremene književne stvarnosti.

U kojoj meri je srpska književnost danas prisutna i prepoznatljiva kod italijanskih čitalaca?

– Stanje srpske prevodne književnosti na italijanski jezik je kritično. Ako je prosek italijanske prevodne literature na srpski jezik oko 30 naslova godišnje, prevod srpskih autora na italijanski jezik se na godišnjem nivou može da izbroji na prstima jedne ruke, uz takođe hronični nedostatak sistematičnosti i racionalnosti odabira i uz konstantu stihijske slučajnosti u realizaciji, i ovde uglavnom ostavljene individualnom entuzijazmu i/ili potrebama. Izvestan polet koji se u Italiji osećao u pogledu prevodne srpske literature tokom šezdesetih i sedamdesetih godina prošlog veka, u sledećoj deceniji skoro potpuno zamire i takvo stanje je i danas prisutno.

Opšte je potvrđeno da baš književnosti pripada uloga primarnog i nezamenljivog instrumenta uspostavljanja veza među narodima, međusobnog upoznavanja, i prepoznavanja, te da je baš književnost ta tvrđava i bedem koji čuva, širi i afirmiše jezik, kulturu i tradiciju jednog naroda, daruje i razmenjuje emocije i stvara osnove međunarodnog uvažavanja i prijateljstva. Na osnovu prikazanog stanja, rezultat je činjenica da Srbi i Italijani samo veruju da se poznaju, ali da je situacija potpuno suprotna. Uz, nažalost, uvek prisutnu i aktuelnu kulturu zaborava. Zaborava na književne veze Srbije i Italije kojom su ta dva naroda odvajkada razmenjivala i oplemenjivala svoju duhovnost.  

 U percepciji naše javnosti nekako se više Trst vezuje za tragove srpske kulture na “čizmi” dok se, da se malo našalim, u Bariju pre “čita” naša fudbalska istorija? A, ako se ne varam, najstariji zapis jedne srpske epske pesme nastao je upravo tu...

 – Kako je to u više navrata istakao prof. dr Milivoje Pavlović, srpski kulturni prostor je veoma širok i ne poklapa se sa administrativnim granicama naše države, već je znatno obuhvatniji pojam. Do nedavno je bilo uobičajeno da se govori kako se srpski kulturni prostor na severu penje do Sentandreje, na jugu se pruža do Hilandara, a na zapadu do manastira Krke. Nakon temeljnog naučnog istraživanja objavljenog u mojoj knjizi Kulturno pamćenje tršćanskih Srba, zapadna granica srpskog kulturnog kruga se proširila za par stotina kilometara i ide do Trsta, koji je, bar tri stoleća, bio važno srpsko kulturno odredište. Novo naučno istraživanje, sažeto u mojoj knjizi Povest Srba na Apeninskom poluostrvu objavljenoj prošlog leta (izdavač Arhiv Vojvodine i italijanski izdavač Oltre il mare), učinilo je još jedan korak napred u spoznaji istinskih dometa, tokom vekova, srpske kulture na italijanskim prostorima. Srbi ne samo da su dijasporičan narod, već je dijasporična i njihova kultura.

Najveća masovnost i koncentracija srpskog kulturnog nasleđa u Italiji vezuje se za despota Stefana Brankovića Slepog. Zbačen sa prestola i nateran na izgnanstvo posle pada Smedereva 1459. godine, on odgovara na poziv napuljskih kraljeva i prelazi u centralnu Italiju. Samo u drugoj polovini tog 15. veka, italijanska istoriografija je zabeležila čak sedam masovnih talasa srpskih useljenika u srednju i južnu Italiju. Despot Stefan Slepi u Italiju je došao je na osnovu velikih privilegija dogovorenih i dobijenih od napuljskih kraljeva u pregovorima koje je vodio zajedno sa Skenderbegom (sa kojim je bio u dvostrukim rođačkim odnosima), praćen velikom vojskom i ogromnom masom naroda. I nije slučajno da se baš za južnu Italiju i za ovaj period vezuje najstariji zapis srpske epske pesme. Zabeležio ju je 1497. godine u mestu Đoja del Kole italijanski pesnik i putopisac Rođeri de Paćenca di Nardo, dugogodišnji dvoranin u službi napuljske kraljice Izabele del Balco, supruge moćnog Fridriha I Aragonskog. Pevali su je srpski doseljenici u ove krajeve i bila je toliko lepa da ju je napuljska kraljica rado slušala, a njen lični sekretar zabeležio. 

Nažalost, o prisustvu Srba i srpske kulture na italijanskim prostorima naša javnost je slabo upoznata, jer je ova tema sve do skoro ostala izvan svakog ozbiljnijeg naučnog istraživanja. Usahli u sećanju zemlje matice, Srbi i srpsko kulturno blago izvan njenih granica prepušteni su laganoj, tihoj i neumitnoj asimiliaciji i utapanju u tuđe kulturno nasleđe. Tako se ovi spomenici srpske kulture u Italiji, po zakonima kulture zaborava, više i ne pominju kao srpski, niti se čak više i vezuju za Srbe i Srbiju, bez obzira na još uvek prisutne nedvosmislene indikatore i karakteristike njihovog porekla. Srbi, sve masovniji u Italiji, nemaju nikakve veze sa svojim prethodnicima, to su neki novi ljudi koji, nažalost, nimalo, ili veoma malo, znaju za svoje slavne prethodnike. Stoga, obnavljanje i afirmisanje ogromne srpske kulturne baštine u Italiji predstavlja zahtevan poduhvat i pravi naučni izazov. 

Miroslav Stajić