ИНТЕРВЈУ: Милан Радуловић, директор Музичке омладине Новог Сада У СУСРЕТ ЈУБИЛЕЈУ 50 ГОДИНА НОМУСА

Ово пре­сти­жно при­зна­ње, ко­је је уста­но­вље­но 1957. го­ди­не, до­де­љу­је фран­цу­ско Ми­ни­стар­ство кул­ту­ре „осо­ба­ма ко­је су се ис­та­кле ства­ра­ла­штвом на по­љу умет­но­сти или књи­жев­но­сти и ти­ме до­при­не­ле фран­цу­ској и свет­ској умет­нич­кој и кул­тур­ној ба­шти­ни". У обра­зло­же­њу је на­ве­де­но да је Ра­ду­ло­вић за­вре­део Ор­ден Ви­те­за ис­ка­зу­ју­ћи „из­у­зет­ну кре­а­тив­ност, ви­зи­о­нар­ство, по­све­ће­ност, али и ве­ли­ку љу­бав пре­ма свом по­слу” - а тај по­сао, уз све оста­ло, под­ра­зу­ме­ва и ор­га­ни­за­ци­ју пред­сто­је­ћих бо­жић­но-но­во­го­ди­шњих кон­це­ра­та...

– Сад већ по тра­ди­ци­ји Му­зич­ка омла­ди­на Но­вог Са­да ор­га­ну­зу­је ци­клус кон­це­ра­та пр­ила­го­ђе­них пра­знич­ној ат­мос­фе­ри, и ове ће­мо га го­ди­не за­по­че­ти 14. де­цем­бра у Си­на­го­ги на­сту­пом ба­рок­ног ан­сам­бла „Са­ва­риа”, а већ за сле­де­ће ве­че пла­ни­ран је про­грам „Рах­ма­њи­нов за два кла­ви­ра”, ко­ји ће из­ве­сти Вла­ди­мир Ми­ло­ше­вић и Алек­сан­дар Син­чук. Ју­би­лар­ни кон­церт ан­сам­бла „Бел тан­го”, ко­ји обе­ле­жа­ва 25 го­ди­на ра­да, пред­ви­ђен је за 18. де­цем­бар, да би 22. и 23. на­сту­пи­ла Ами­ра Ме­ду­ња­нин, у јед­ној пот­пу­но но­вој фор­ма­ци­ји - са хар­мо­ни­ка­шем Ан­то­ни­ом Вр­бич­ким и ви­о­ли­ни­стом Ле­о­пол­дом Ста­ши­ћем. Ко­нач­но, на­кон тан­го ан­сам­бла „Ли­бер­цу­а­тро”, ко­ји ће сви­ра­ти 26. де­цем­бра, пу­бли­ку оче­ку­је 27. де­цем­бра ве­ли­ки но­во­го­ди­шњи кон­церт Вој­во­ђан­ског сим­фо­ниј­ског ор­ке­стра, с ко­јим ће као со­ли­ста на­сту­пи­ти је­дан од нај­при­зна­ти­јих свет­ских ви­о­ли­ни­ста - Мак­сим Вен­ге­ров. Ина­че, у са­рад­њи са Вој­во­ђан­ским сим­фо­ниј­ским ор­ке­стром и Бе­о­град­ском фил­хар­мо­ни­јом при­пре­ми­ли смо и два про­гра­ма за нај­мла­ђе. Нај­пре ће 15. де­цем­бра у два тер­ми­на ВСО из­ве­сти Сен-Сан­сов „Кар­не­вал жи­во­ти­ња”, где ће на­ра­тор би­ти фа­го­ти­ста Не­ма­ња Ми­ха­и­ло­вић , а по­том 24. де­цем­бра, за­јед­но са Га­ле­ри­јом Ма­ти­це срп­ске, ре­а­ли­зу­је­мо по­пу­лар­не кон­цер­те за бе­бе Бе­о­град­ске фил­хар­мо­ни­је.

И овај ци­клус, баш као и Но­мус, ре­а­ли­зу­ју се за­хва­љу­ју­ћи нов­цу до­би­је­ном на кон­кур­су. Чи­ње­ни­ца је, ме­ђу­тим, да је тај мо­дел фи­нан­си­ра­ња, ма ко­ли­ко на па­пи­ру де­ло­вао до­бро, про­из­вео да прак­тич­но у пр­вом де­лу го­ди­не го­то­во да и не­ма кул­тур­них са­др­жа­ја, да би се он­да ве­ћи­на про­гра­ма згу­ра­ла из­ме­ђу сеп­тем­бра и де­цем­бра?

– Ве­ро­ват­но ни­смо је­ди­ни ко­ји смо на то упо­зо­ра­ва­ли. Бу­џе­ти се усва­ја­ју у де­цем­бру, кон­кур­си рас­пи­су­ју у ја­ну­а­ру, тра­ју ме­сец-два, сле­ди фор­ми­ра­ње ко­ми­си­ја и из­бор про­гра­ма ко­ји ће би­ти фи­нан­си­ра­ни, те цео по­сту­пак че­сто не бу­де го­тов пре ма­ја, а зна­ло се ула­зи­ти и у јун. Из­ме­ђу оста­лог смо због то­га и ми са тра­ди­ци­о­нал­ног април­ског тер­ми­на пре­ба­ци­ли Но­мус на ок­то­бар, јер се осе­ћа­мо мно­го си­гур­ни­је: јед­но­став­но, у тре­нут­ку ка­да ула­зи­мо у за­вр­шну фа­зу ре­а­ли­за­ци­је фе­сти­ва­ла тач­но зна­мо с чи­ме рас­по­ла­же­мо. У слич­ној по­зи­ци­ји су и дру­ги, те се због то­га и де­ша­ва та про­грам­ска осе­ка у пр­вом де­лу го­ди­не, на­кон ко­је сле­ди ве­ли­ка је­се­ња бор­ба за тер­ми­не ка­ко не би до­ла­зи­ло до пре­кла­па­ња про­гра­ма - ко­је је не­ка­да, на­жа­лост, не­мо­гу­ће из­бе­ћи. Ми смо, ре­ци­мо, ове го­ди­не би­ли у си­ту­а­ци­ји да су се у исто вре­ме одр­жа­ва­ли и Бе­мус и Со­мус. На­рав­но, тру­ди­ли смо се да и из та­кве по­зи­ци­је из­ву­че­мо оно нај­бо­ље, па су не­ки на­ши про­гра­ми из­ве­де­ни и у Бе­о­гра­ду и у Сом­бо­ру, али и та­ква раз­ме­на умет­ни­ка има сво­ја огра­ни­че­ња. У сва­ком слу­ча­ју, ми оста­је­мо у је­се­њем тер­ми­ну и већ зна­мо да ће на­ред­но из­да­ње Но­му­са би­ти од 18. до 26. ок­то­бра 2024, а и ко­стур са­мог про­гра­ма је у нај­ве­ћој ме­ри фор­ми­ран.

Бу­ду­ћи да се у 2025. го­ди­ни обе­ле­жа­ва по­ла ве­ка од пр­вих Но­во­сад­ских му­зич­ких све­ча­но­сти, ка­ко ће из­гле­да­ти тај ју­би­лар­ни Но­мус?

– У кон­крет­ном про­грам­ском сми­слу ни­смо још то­ли­ко да­ле­ко оти­шли, али сту­бо­ви по­сто­је, а то су на­сту­пи на­ших нај­пре­сти­жни­јих ан­сам­ба­ла: Вој­во­ђан­ског сим­фо­ниј­ског ор­ке­стра, Бе­о­град­ске фил­хар­мо­ни­је и Сим­фо­ниј­ског ор­ке­стра РТС-а, и то са, по­тру­ди­ће­мо се, со­ли­сти­ма нај­ви­шег свет­ског ран­га. У пла­ну су и из­ло­жбе пла­ка­та, фо­то­гра­фи­ја, фе­сти­вал­ских бил­те­на, као и по­себ­но из­да­ње са ре­пре­зен­та­тив­ним сним­ци­ма на­ста­лим то­ком Но­му­са. А тог ма­те­ри­ја­ла има на пре­тек – до­вољ­но је са­мо да се освр­не­те и ви­ди­те да су го­сти фе­сти­ва­ла би­ла и та­ква пла­не­тар­но по­зна­та име­на као што су Ги­дон Кре­мер и Кре­ме­ра­та Бал­ти­ка, Фа­зил Сај, Иво По­го­ре­лић, Па­три­ци­ја Ко­па­чин­ска, Ри­шар Га­ли­ја­но, квар­тет „Ебен”... Ве­ру­јем, да­кле, да ће ју­би­лар­ни фе­сти­вал би­ти истин­ски пра­зник за по­кло­ни­ке му­зи­ке и умет­но­сти уоп­ште, али све ће, на­рав­но, за­ви­си­ти од нов­ца ко­ји нам бу­де на рас­по­ла­га­њу. Јер па­жљи­во ис­кре­и­ран бу­џет је осно­ва све­га. Ми се ни­ка­да ни­смо про­те­за­ли пре­ко гу­бе­ра, већ смо пре све­га ула­га­ли из­у­зет­не на­по­ре да и та, нај­ве­ћих име­на, до­ве­де­мо под усло­ви­ма ко­ји су на­ма би­ли при­хва­тљи­ви. Че­сто се мо­же чу­ти из­ре­ка: ко­ли­ко па­ра, то­ли­ко му­зи­ке - али ми смо се за­и­ста тру­ди­ли, уз ве­ли­ку по­моћ на­ших умет­ни­ка, при­ја­те­ља, ко­ји де­лу­ју у Лон­до­ну, Бер­ли­ну, Бе­чу... да на­шу пу­бли­ку об­ра­ду­је­мо и на­из­глед не­до­сти­жним про­гра­ми­ма. Или да пре­по­зна­мо умет­ни­ке ко­ји су у уз­ле­ту, па да их до­ве­де­мо у Но­ви Сад пре но што до­ма­ше оне ви­си­не ко­је би нам за­и­ста би­ле не­до­сти­жне. Не­ки пут успе­ва­мо, не­ки пут не, али мо­рам ре­ћи и то да да­нас ни­је уме­ће са­мо обез­бе­ди­ти до­бар и ква­ли­те­тан про­грам, не­го је из­у­зет­но ва­жно и то хо­ће ли пу­бли­ка тај ква­ли­тет пре­по­зна­ти: ето, ви мо­же­те да до­ве­де­те и јед­ног Мак­си­ма Вен­ге­ро­ва, али и да с пу­ним пра­вом по­ста­ви­те пи­та­ње ко­ли­ко Но­во­са­ђа­на за­и­ста зна да тај из­у­зет­ни умет­ник спа­да у ред нај­ве­ћих ви­о­лин­ских вир­ту­о­за да­на­шњи­це. 

Ми­ро­слав Ста­јић