ФЕНОМЕНИ: МИКЛОШ РАДНОТИ Поезија из масовне гробнице
Ако је судити по ономе што су један другоме писали Семездин Мехмединовић и Миљенко Јерговић у књизи “Трансатлантик mail” о томе којих се стихова и песама сећају и да песници живе онолико колико се памте њихови стихови, онда је мађарски песник Миклош Радноти жив. Његова личност, његови стихови, његова трагична судбина, на пример, спомињу се у три књиге које су објављене у току последњих неколико месеци, 80 година након што је мучки убијен на принудном маршу из логора у Бору где је био заробљен до севера Мађарске, 1944. године.
Током боравка у радном логору у Бору, као и током принудног марша, Радноти је написао десет песама, свакако једних од најпотреснијих сведочанстава о злочинима фашиста током Другог светског рата. Његове песме превео је Данило Киш, а под именом “Борска бележница”, књигу су 1979. године објавили Народна библиотека Бор и Књижевна омладина Бора. За то прво издање предговор је написао Александар Тишма из којег и сазнајемо да ове Раднотијеве песме “потичу из масовне гробнице у селу Абда на крајњем севорозападу Мађарске”. После рата, приликом есхумације, оне су нађене у задњем џепу панталона на једном од 22 тела људи убијених пуцњем у потиљак. Леш број 12 је идентификован као леш др Миклоша Раднотија у чијем је џепу пронађена свеска са песмама које су последња остварења овог мађарског песника. На првој страници свеске, Радноти је на пет језика исписао: “Ова бележница садржи песме мађарског песника Миклоша Раднотија” и адресу на коју бележницу треба послати… Тако нам је оставио у завештање један “непрекидни лирски извештај о страдању и суочавању са страдањем, о откинутости од живота и његових аркадијских радости у стварању и зрењу; једно усамљеничко, али видовито, загледање дна епохе фашизма у последњим његовим трзајима”, како Тишма пише у предговору.
Ту, у самом логору, у кутку логорског кревета на спрат, док је тело било све изможденије а људско достојанство се бесповратно крунило, Радноти је бринуо о свом делу. Тако су, уз одреднице о датумима и месту настанка, забележени његови најпотреснији стихови. Ту, и током марша, настају песме “Усиљени марш”, „Писмо жени“, „Разгледнице“ ...
Последња његова песма коју је написао као слободан човек, неколико дана пре него што ће бити депортован у Бор, зове се „Одломак“ и почиње стиховима:
“У такво сам време живео на земљи
Кад човек беше тако ниско пао
Да је својевољно, страсно, без наредбе клао…”.
Управо је ову целу песму Дарко Цвијетић ставио на почетак другог дела новог романа “Превише ми то. Осам ђевојчица” (Књижевна радионица Рашић, Београд, 2024.). Порука Дарка Цвијетића је више него јасна: чињеница да смо дошли до тога да Раднотијеви стихови не губе на актуелности ни у наша времена је велики пораз за нас.
Такође, недавно је „Академска књига“ објавила приче Тибора Варадија “Трагом резервне историје”, већ пету збирку чије је порекло у архиви породичне адвокатске канцеларије. Између осталог, Варади пише о породици Боршоди, Лајошу и Ференцу, такође из Бечкерека и такође адвокатима, са којима су Варадијеви били добри пријатељи. Варадијев отац је са Ференцом Боршодијем студирао право у Загребу, а близак пријатељ им је био Ласло Серб из Чаковца. Варади пише: “Ласло Серб је касније – за време немачке окупације – постао сапатник чувеног песника Миклоша Раднотија, на принудном раду у Бору.”
Затим, долазимо до књиге коју је написао наш суграђанин, композитор Стеван Ковач Тикмајер “Граничним подручјима заборављених времена” (Футура публикације, 2024) у којој писац ове мемоарске књиге пише о чувеној мађарској пијанисткињи Марти Куртаг која је и сама прошла пакао Другог светског рата те се целог живота јако бојала лоших вести. Њен брат је страдао приликом присилног марша и највероватније је био у истој колони са Миклошем Раднотијем. “Са дубоком трагичношћу прожети поетски записи, настали пред сам крај Раднотијевог живота, својом опором бриткошћу и прикладним сувим, есенцијалистичким приказом, сви одреда сведоче о неслућеним димензијама суровости и нељудскости нациста, свеприсутним у свакодневници, тешким радом изнурених јеврејских заробљеника”, подсећа и Тикмајер на страшну судбину великог мађарског песника.
У множини, под именом “Борске бележнице”, Народна библиотека Бор је 2019. године објавила ново издање Раднотијевих стихова, сада са изузетним есејом “Хроника најављене смрти” проф. др Зорана Пауновића, као и са стрипом Александра Зографа чији радови додатно потцртавају зверски третман према људима у радном логору у Бору.
У истој оној књизи, спомињаној на почетку овог текста, Јерговић пише: “Снага поезије је у начину на који је памтимо након што више нема ничега другог. Када је већ све смрт и ништа, prеthodni свијет су случајно запамћени стихови…”
Докле год има оних који с недвосмисленом намером подсећају на стихове и судбину Миклоша Раднотија, поезија ће бити феномен који не може да се затре ни укопавањем у масовне гробнице.
Гордана Нонин