ДЕВЕТА УМЕТНОСТ: „Божји људи Боре Станковића” Бориса Станића О вечитим божјацима
Студентски културни центар Нови Сад међу својим бројним активностима посвећено објављује и албуме овдашњих савремених стрип стваралаца превасходно алтернативних поетика, у широком распону од ауторског до андерграунд стрипа.
Управо у тим релацијама (алтернативно-ауторски-андерграунд) креће се досадашње стваралаштво сликара и стрип уметника Бориса Станића (1984, Панчево). Његов нови албум „Божји људи Боре Станковића” унеколико се удаљава од ранијих радова утемељених на андерграунд стрипу али и даље егзистира на плану алтернативног стриповског светоназора. Како сам наслов наговештава почетна инспирација за стрипове је књига “Божји људи” Борислава Боре Станковића (1876-1927), изузетно значајног српског реалисте.
Књига кратких прича “Божји људи” објављена је 1902. године, изазвавши опречне критике, од врло позитивних до крајње негативних; њена рецепција брзо је утихнула а у први план пажње публике и критике ушла су друга Станковићева дела каква су “Коштана” (1902), “Нечиста крв” (1910) или “Драме” и “Газда Младен” (1928). Ни после Станковићеве смрти па све до данас ова књига није превише често анализирана од критичара и теоретичара и не сврстава се у врхунце његовог опуса. Збирку “Божји људи” чини 21 кратка прича (касније јој је додата и прича “Луди Риста” настала 1916. године).
Приче у књизи нису поређане по редоследу настанка већ је аутор њиховим распоредом покушао да читаоце постепено уводи у специфични, затворени свет “божјака” (отпадника, жицкара, јадника, мученика, невољника, просјака…) окупљених око сеоског гробља као централне тачке њихове егзистенције. Колико год се ова заједница чинила лабавом она има своја правила и законитости који се морају поштовати, као што се поштује и “нормални свет” и његове институције (попови, жандари…). Јунаци (Менко, Таја, Наза, Љуба, Стеван…) појављују се, осим у причи која описује њихову судбину (догађаје у прошлости који су узрок садашњег стања односно текућа дешавања), и као споредне личности у другим причама потврђујући постојање те необичне заједнице. Станковић неретко прекида приче без разрешења које се, опет, успутно открива у некој другој причи посвећеној другој личности.
Сликање наличја сеоског живота удаљеног од било какве романтичне идиле, описивање турских зулума, тешких судбина, људске злобе и беде у маниру литерарног натурализма, очито није било по вољи ондашњих читалаца и критике али му се уверљивост и снага никако не могу оспорити јер се могу осетити и пун век после првог објављивања. Страдалништво због туђе злобе и неправде, малоумност, опседнутост идејама које здраве људе гоне у лудило, заноси који издижу људске душе изнад беде у којој су, надања и љубав преплићу се у неразмрсиво клупко судбина описаних шкрто, без патетике али са сталним осећањем протраћености живљења. Борис Станић је инспирисан овом интригантном књигом нацртао стрипове по причама “Биљарица”, “Парапута”, “У суду” (не налази се у овој књизи већ у другим издањима али је по атмосфери блиска “Божјим људима”), “*” (у књизи наслов “XXI”) “Менко”, “Ч’а Михаило”, “Љуба и Наза”. Ослањајући се на оригиналне текстове прича Станић свој цртеж измешта из реалистичког регистра и улази у веће или мање стилизације, карикатуралност и редуковање објеката и ликова до нивоа апстракцијских композиција (особито у импозантној завршној табли-слици стрипа “*”). Како измештеност из реалности има различите путеве и стрипови су различито цртани, од безмало вилинске тананости безазленог “Ч’а Михаила” до бруталне изобличености ликова у “Менку”, уз широку палету изобличења, од “Биљарице” (јединог колорног стрипа) до “У суду”.
Посебно су упечатљиви прелази из реалног у гротескно (у причима и у цртежу) у “Парапути” и “Љуби и Нази”. Како се (у “Парапути”) Хаџикин живот распада и тоне у мрак друштвене казне и изолованости тако се и цртеж криви и изобличава; на другој страни, док Наза покушава да оствари своју љубав према лењом и безобзирном Љуби, цртеж је, као и њен занос, чист и готово реалистички уверљив а када њени напори пропадну линије се губе у гомилама безобличних тачака које се згушњавају у мрак. Тако Станић ненаметљиво али уврељиво гради атмосфере својих стрипова потцртавајући универзалност Станковићевих минијатура.
Речју, албум “Божји људи Боре Станковића” ванредно је занимљиво и успело дело које спаја нашу ваљану али слабо знану литерарну историју са изузетним ликовним умећем уметника који је у пуном замаху инспирације и стваралачких снага, што ове стрипове препоручује пуној читалачкој пажњи и уважавању.
Илија Бакић
