„БОБ ДИЛАН: ПОЕТИКА ОДМЕТНИШТВА” ЗОРАНА ПАУНОВИЋА Бескрајна турнеја и прича без краја

Тако је човек који већ годинама ради на случају Дилан у Србији, најпре као пажљиви слушалац, а затим и преводећи његову поезију и прозу, и пишући есеје у којима се бави феноменом Дилана у контексту светског културног миљеа и посебно рок културе, заокружио своје и креативне приче светске звезде која не тамни већ дуже од шест деценија, а од 2016. је још сјајнија, захваљујући Шведском нобеловом комитету, који га је тада учинио лауреатом Нобелове награде за књижевност.

Реч је, укратко, по ауторовим речима, о књизи која није ни биографија, нити критички преглед уметниковог рада, ни прича о ономе шта је утицало на њега, него све то заједно, колико је било могуће спаковати у једној књизи просечне дебљине. Структура књиге показује ауторову жељу да направи један, што целовитији портрет уметника, где читалац, може се рећи, коцкицу по коцкицу, конструише сложену уметничку личност, откривајући тренутке који су значајни за његово емотивно и интелектуално уметничко формирање. „Занемаривао сам податке који би ту били само у функцији података. Дакле, циљао сам све оно што помаже разумевању Диланове личности. Тога сам се држао и кад је реч о рецензијама његових албума, који јесу заправо његова кључна дела - 30 и нешто албума - иако нису сви једнаког квалитета. Трудио сам се, при томе, да будем максимално објективан“, објашњава Пауновић.

Пет поглавља књиге, која се шетају од четрдесетих и педесетих година прошлог века, све до недавне 2022, са оптимистичком прогнозом да ће бескрајна турнеја трајати још дуго, иако је Дилан већ почео да грицка девету деценију свог живота, Пауновић насловљава по почетним строфама једне од најчувенијих његових песама - "А Хард Раин’с A-Gonna Fall / Пашће тешка киша" са албума "The Freewheelin" из 1963. Тиме он успешно успоставља везу између структуре своје књиге, Диланове поетике и једне од најважнијих његових песама. А то изгледа овако: Плавооки сине мој, реци где си био?, Плавооки сине мој, причај све што је било, Сине мој плавооки, а шта си чуо кажи?, Плавооки сине мој, реци кога си срео? и Плавооки сине мој, реци ми, шта ћеш сада?

Тиме и закључни пасус Пауновићеве књиге, у коме он објашњава да је Дилан „човек са хиљаду лица, или пре хиљаду маски, иза којих је увек оно једно лице, лице човека који никада заправо није желео да буде нечији предводник, проповедник, ни пророк, као ни књижевник, редитељ или глумац... Иза свих његових маски, дакле, и данас се назире лик омаленог плавооког момка који је седином јануара 1961. допутовао у Њујорк, да обиђе болесног Вудија Гатрија и да се потом врати кући. А онда се ипак задржао нешто дуже но што је намеравао. Остало је историја - бескрајна турнеја и прича без краја“.

Пратећи задату тему - разумевање Диланове личности, аутор и за рецензије бира тридесетак албума - од првог, једноставно названог Боб Дилан (1962), до оног из 2022, "Rough анд Rowdy Ways", који су садржали само његове оригиналне ствари - на којима су први пут објављене неке његове песме, макар то биле само две-три, као што је случај са првим из 1962. „Пратио сам, пре свега песнички, али и музички и целовит уметнички његов развој. Нисам, рецимо, представљао живе албуме, зато што на њима нема нових песама“, објашњава Пауновић, иначе редовни професор за ужу научну област енглеска и америчка књижевност на Филозофском факултету у Новом Саду и Филолошком у Београду и дописни члан САНУ. 

Драган Стошић