Зоран Гутовић, директор Православне речи: „Праве се вредности увек препознају“

Поред еснафских, кућа је добила и изузетно друштвено признање - Октобарску награду Новог Сада за „изузетна остварења у вишегодишњој издавачкој делатности, којима се препознаје, обнавља и чува национални идентитет и представља светска историјска, уметничка и културна баштина”.

„Православна реч“ основана је 1992. и у протеклих 26 година позиционирала се у самом врху домаћег издаваштва. Већ нека од првих издања, којима се представила читалачкој публици –„Општа црквена историја“ Јевсевија Поповића, научна студија „Европа и Срби“ и „Манастири Србије“ Слободана Милеуснића у два тома – указала су на препознатљив издавачки печат, који ће се даље градити низом врхунских монографија изузетне графичке и штампарске израде. При томе је фокус на насловима историјске и културне садржине; историјске, како појашњава оснивач и директор „Православне речи” Зоран Гутовић, како би те књиге помогле и послужиле младим генерацијама за наук, а културне, јер су споменици културе једини сведоци постојања и трајања једног народа...   

Колико је у данашњим временима, не нарочито наклоњеним озбиљној књизи, тешко задржати такву уређивачку концепцију и не подлећи изазову киоск литературе?

– За протеклих 26 година ни једног тренутка нисмо били у дилеми да ли се приклонити или поклекнути пред изазовима киоск литературе, ма шта тај појам значио. Ми га схватамо двојако. Његово изворно значење је продаја књига на киосцима и трафикама, што за „Православну реч” не долази у обзир. С друге стране, киоск литература може да подразумева и лако штиво, без квалитетног садржаја, јефтине штампе и лошијег графичког изгледа књиге, а ни то није уређивачка политика наше куће. Све ове године ми настојимо да наша дела трају и да остану будућим генерацијама. Аутори су афирмисани ствараоци из области науке, културе, историје, уметности. Ова вредна издања нису намењена само домаћем читаоцу, будући да су готово увек штампана на српском и енглеском језику, а поједина су превођена на немачки, италијански, руски, грчки, француски... са жељом да се инострани читаоци упознају са свим вредностима које има српски народ. При томе, наша издања су монографије, које су по садржају, обиму и величини изнад киоск књига. Такође, њихова штампа је врло скупа и захтева велика средства. И замислите да дело једног академика, доктора наука или професора, који је уложио свој углед и огромни потенцијал у писање књиге, а коју ми опремимо изврсним фотографијама, одштампамо на луксузном папиру, повежемо у кожни или тврди повез - заврши на киоску. Уз потпуно поштовање издавача који објављују киоск литературу и тако се довијају да лакше допру до читалаца, као и уз поштовање читалаца који желе да на најбржи и најјефтинији начин дођу до књиге, сматрамо да би киоск као место продаје наших књига био скрнављење истих. За нас књижара остаје једини храм у коме се могу купити наше монографије.

Управо са сјајном монографијом „Црњански - биографија једног осећања” стигли сте до више него респектабилне осме титуле Издавачког подухвата године, коју сте са београдског Сајма књига донели у Нови Сад...

– Награде пријају и мислим да није искрен онај ко каже да му оне ништа не значе. Негде сам прочитао, не знам ко је рекао, да награде потцењује само онај ко их не добија. Мислим да има истине у овим речима. Веома смо срећни и задовољни због титуле Издавачки подухват године, јер та је награда велико признање саме струке, али постаје и лична карта књиге. Истовремено, награда књизи крчи пут према читаоцу, као и према стручним круговима. Она буди јаче интересовање код свих јер, сложићете се, награда Београдског сајма књига још увек има кредибилитет у времену када се кредибилитет свега по мало губи. Иначе, наше монографије, због свог садржаја и квалитета, увек су предмет интересовања библиотека приликом откупа књига, без обзира да ли су награђене или не. Међутим, верујем да награде доприносе већем интересовању читалаца, па ће се ради њега и библиотеке у већем броју одлучити за откуп награђене књиге, понукане тражњом. Сматрам да у сваком смислу речи награда доприноси већој афирмацији награђене књиге. Она се на тај начин уздиже изнад других књига одштампаних у истом временском периоду и самим тим постаје посебна, а посебност је занимљива и цени се.

На Сајму књига „Православна реч” је добила награду и за књигу „Споменичко благо РС”, којом је само настављен издавачки правац усмерен ка упознавању читалаца са знаменитостима и лепотама, не само Србије, већ генерано свих простора на којима живи српски народ...

– Задовољство је било бити део „Православне речи” на Сајму књига у Београду ове године. Две најзначајније награде, као дупла круна, и потврда да смо на правом путу и да са тог пута, без обзира на тешкоће и искушења са којима се сусрећемо свакодневно, нећемо скренути нити од њега одустати. Уосталом, када се прочитају наслови наших књига и ко су њихови аутори, може се стећи прави утисак о нашем опредељењу, а то је очување културне баштине, традиције и историје не само Србије него и српског рода, али и других народа и националних заједница. Да издвојим само неке наслове: „Србија – градови, општине и насеља“ аутора проф. др Стевана Станковића, монографија „Вук наш насушни“ Милована Витезовића, „Ратни албум 1914–1918“ Андра Поповића, „Стара Србија“ др Славенка Терзића, затим бројна капитална издања: „Бисери Србије“, на српском, руском, немачком и енглеском језику као посебне издавачке целине, „Свети Срби“ Слободана Милеуснића, „Срби – великани светске науке: Пупин, Тесла, Миланковић“ у три тома, „Културна баштина Србије, Црне Горе и Републике Српске“ у три тома, седмотону едицију „Знемените битке и бојеви српске и црногорске војске“, „Иво Андрић – мост и жртва“ проф. др  Јована Делића, студија „Јеванђељски мотиви у епским народним песмама“ проте Сава Б. Јовића, као и дивот издање књиге „Васкрс државе српске“ Стојана Новаковића. ,Поред наслова из српске историје, традиције и културе објављује и књиге поезије наших значајних и признатих песника као што су Матија Бећковић, Рајко Петров Ного, Ђорђо Сладоје, Гојко Ђого, Селимир Радуловић...

Након Вукове награде и Ордена Светог Саве, „Православна реч” је сад добила и Октобарску награду Новог Сада. Може ли се говорити о томе да ова признања кући, окренутој лепој речи, ипак представљају својеврстан сигнал да се у нашем друштву негде још поштују култура и уметност, иако то често тако не делује?

– Да не мислимо да је тако, да сматрамо да се у нашем друштву више не поштује култура и уметност, не бисмо се бавили овим послом. Рад и деловање „Православне речи” је дубоко утемељено у веровању да су те вредности саставни део нас као појединаца и друштва у целини. Истина, чини се да су се мало притајиле, али су ту, чекају прави моменат да опет блесну у свој својој снази и лепоти. Награде које помињете, а које смо ми добили, потврда су тога. Поносни смо на Орден Светог Саве, који нам је уручио Синод СПЦ, а на предлог владике бачког Иринеја. Поносни смо на Октобарску награду Новог Сада, коју нам је доделила Скупштина града. Поносни смо на Вукову награду, највише друштвено признање у области културе Републике Србије. Поносни смо и на награду Глигорије Возаревић, коју додељује Библиотека града Београда, за најбољег издавача у 2017. години. И на крају, али не мање важно, поносни смо на тих осам Издавачких подухвата на Београдском сајму књига. Награде су добијене из различитих сфера друштва, са различитих позиција, из различитих институција. Свака од њих појединачно, али и све оне заједно, говоре да се у овој земљи на културу и уметност и даље обраћа пажња, да се примећује ко шта и како ради, и да за тај рад ипак стижу признања, кад тад. „Православна реч” је кућа која постоји, ето, 26 година а тек у последњих неколико смо примили све ове значајне награде. Али, нисмо одустали, веровали смо да ће неко наше прегалаштво препознати. Истина, о наградама нисмо размишљали нити смо радили да бисмо их добили, али оне су логичан след, потврда да Србија и даље гледа, прати и награђује праве вредности у култури и уметности.

Због свега тога смо јако поносни, срећни и задовољни, али имамо још већу одговорност у временима која су пред нама. Морамо својим даљим радом оправдати награде и наставити неговање правих, трајних вредности. Нису култура и уметност мртви, напротив. Надамо се да ће сваким треном, сваким даном, сваком годином јачати и бити све гласнији. А „Православна реч” ће дати свој пуни допринос томе. Желео бих да, на овом месту, поменем још једног значајног новосадског издавача, а то је „Прометеј” и његовог власника и уредника Зорана Kolunyiju, који је на овогодишњем Сајму књига добио награду Издавач године. По мом дубоком уверењу, та награда му је требала бити додељена много година раније, јер ју је „Прометеј” својим радом и објављеним насловима одавно заслужио. Но, никад није касно. Ово је, заправо, још један пример да се прави рад и праве вредности на пољу културе и уметности препознају и признају.

Шта се у скорој будућности може очекивати из издавачке радионице „Православне речи”? 

– Планови за време које је пред нама су велики. Приоритет нам је настављање едиције, коју смо започели објавњивањем монографије о Вуку Karayiću, наставили са овогодишњом књигом о Милошу Црњанском, а у припреми су монографије о Доситеју Обрадовићу, Његошу и Светом Сави. То су три капиталне монографије и ако успемо, а надамо се да хоћемо, да их објавимо до Сајма књига 2019. године, биће то круна нашег издавачког рада, али и круна мог вођења „Православне речи”. Наравно, поред ова три набројана наслова, имамо у плану још неколико значајних монографија, као што је „Русија и српско питање” Славенка Терзића, али и књига поезије и прозе, попут антологије најлепших песама испеваних о нашој земљи „Србија која ми недостаје” Драгана Боснића и Рајка Петрова Нога.

М. Стајић