„Вељкова голубица” Јовици Аћину

Жири у саставу: Саша Радојчић, Ђорђе Деспић и Милета Аћимовић Ивков у образложењу је истакао да је „повратак причи, обнављање приповедања, један је од најизраженијих развојних процеса у савременој српској прози“. Признање са именом Вељка Петровића додељује се Аћину „за одлучан и вредносно убедљив повратак приповедању, као суштини уметнићке прозе и трајну оданост хуманим вредностима уметности и живота”

„Самотематизовање приповедачког гласа у приповеткама и романима с краја прошлог века остварило је и исцрпло свој потенцијал. Данашња проза се стваралачки враћа својим коренима, поново се окрећући свету изван књижевности, стварном свету, али то чини задржавајући искуства и вредности prеthodnog периода, пре свега сложене и истанчане поступке обликовања књижевног текста. Прозно дело Јовице Аћина показује се, у том погледу, као стваралачки образац. Он пружа читаоцу причу и методу, начин њене изградње“.

У причама Јовице Аћина, како наводи жири, најчешће су активиране високомодернистичке теме, попут: изгубљених и апокрифних рукописа, паралелних светова, борхесовских лавирината, зачудних односа између историје и савремености, имагинације и стварности, односно проблем текстуалности света и живота.

„Сложеност наративних стратегија у Аћиновој прози се, пре свега, односи на изразиту склоност ка хибридизацији приповедног текста, као и слојевитом организовању прозног описа. Будући да је овај писац један од најизразитијих савремених есејиста, није чудно што он у своју прозу обилато уводи начине есејистичког говора. Аћинова проза често на себе узима различита жанровска обличја, а уме да се креће и граничном зоном између документарног и фантастичког; стварног и маштенског, остављајући традиционално поље реалистичког поступка између ова два поетичка пола. Суверен стил и мајсторско владање постмодерним приповедним поступцима постављају прозно дело Јовице Аћина високо у вредносном поретку наше савремене књижевности“.

Јовица Аћин (Зрењанин, 1946) је мајстор кратке прозе. До сада је објаво низ књига прича међу којима су “Дуге сенке кратких сенки”, “Уништити после моје смрти”, “Лептиров сановник”, “Неземаљске појаве”, “Лебдећи објекти”, “Ко хоће да воли, мора да умре”, “Мали еротски речник српског језика”, “Дневник изгнане душе”, “Прочитано у твојим очима”, “О змајевима, аветима и трампазлинима”, “Ушће Океана”, “Јеванђеље по магарцу”, “Кроз блато” и “Украдени роман”, збирке есеја и романе „Сродници“, „Пилот трамваја“ и „Полазећи од краја света“.

Н. П.