СТРИП Учење језика у затвору Сан Квентин

Процес социјализације, односно укључивања младе јединке у постојећу социјалну структуру (са учењем припадајућих друштвених улога), с једне је стране изузетно битан за опстанак заједнице (групе, племена, народа, државе) а с друге ванредно трауматичан за „предмет“ (да не кажемо објекат) социјализације - дете, шипарицу/шипарца, тинејџера/тинејџерку. Пошто су сви одрасли некако (лакше или теже) преживели и прошли кроз тај тренинг/тортуру и (не)радо га се сећају, ова је тема неминовно нашла своје место у свим њиховим (одраслим) активностима/делатностима, од разних наука (друштвених, медицинских...) до уметности и свакојаких форми забаве; примера ради, у литератури постоји читав „поџанр“ назван „билдунгс роман“ односно роман о одрастању.

Девета уметност није имуна на тему стасавања, па се ова појављује у разним модусима, зависно од амбиција стрип дела; на једном крају лепезе су догодовштине супер хероја/хероина из доба када су били мали а на сасвим супротној су доживљаји обичних (анти)јунака. Управо такав је и мали Расел, протагониста графичке новеле „Кући по мраку“ Дејвида Смола („Модести стрипови“, 2019) који се са 13 година дефинитивно, без икакве кривице и без заштите, нашао на животној ветрометини.

Раселова мајка је напустила породицу и отишла са татиним најбољим пријатељем а тата Мајк, повратник из Корејског рата, не успева да нађе решење за ситуацију која га је задесила. Зато се Мајк одлучује за селидбу у Калифорнију, надајући се помоћи од своје старије сестре али то је била још једна погрешка јер их његова сестра без пардона избацује из своје куће. Оца и сина лутање доводи до провинцијског месташца Маршалфилд где налазе јефтино уточиште код кинеског пара Јиан и Вен. Убрзо Мајк налази посао - предаје енглески затвореницима у Сан Квентину. После пар сусрета са уличним снагаторима али и расистички настројеним сениорима, Расел, с почетком школске године, упада у вртлог прилагођавања и налажења места у групи за коју је непожељни странац.

Бежећи од насиља он се зближава са још једним изопштеним маргиналцем Вореном, који живи само са баком. Но, ово дружење је само привремено уточиште које ће Расел напустити после бизарне епизоде која се може тумачити као почетак откривања (хомо)сексуалности или тек грчевита потрага за дубљом блискошћу. Расел ће се приклонити новим пријатељима Курту и Вилију, нападно избегавајући Ворена. Њих тројица проводе луди летњи распуст у коме откривају „забрањене“ ствари какве су алкохол и цигарете, мало безобразних провокација на рачун келнерице, измишљене приче о страшном сексу, опасне вожње бициклом, глуварење у кућици на дрвету... Мање-више идиличну ситуацију уништиће Куртова насилност којом свима жели да покаже и докаже своју мужевност и која ће кулминирати Вореновом трагедијом. Желећи да се искупи за своје слабости Расел, кога је, у међувремену, отац оставио и нетрагом нестао, непромишљено ће се запутити на пут који је својеврсно покајничко ходочашће. Повређен физички и духовно Расел се враћа код Јиана и Вена вољан да исправи неправде које им је нанео, али и да побегне негде далеко где ће све бити „ново, искрено, чисто и слободно“.

Раселово страдалништво започиње распадом породице која би требала да буде његово склониште од насилног окружења; ипак, да то није случајност потврђује понашење очеве сестре која без имало сажаљења одбацује брата и његовог сина не обазирући се на њихове невоље. А кад је примарна породица „дисфункционална“ тешко је очекивати да је стање у групи боље, посебно међу младима којима господаре хормони и императив самодоказивања. Група тражи жртвовање да би јој се припадало и немилосрдна је према отпадницима.

У њиховом откривању и кажњавању истичу се свакојаки грубијани и насилници чија се сурова поигравања лако окончавају фатално. Ипак, у том суровом вртлогу повремено блесне звезда доброте и самилости која долази од потпуних странаца и која је у стању да спаси нечији живот. Дејвид Смол (1945) у својој горкој причи открива управо тренутке када се ти добри људи срећу и инстинктивно (емпатијски) „вуку“ једни друге из кала бруталне свакодневице. Смол, кога домаћа стрип публика памти по графичкој новели „Шавови“ (такође издање „Модести стрипова“ Живојина Тамбурића), прати Раселове доживљаје без морализаторског патоса или декламаторских поука, „дозвољавајући“ дечаку да чини и добра и лоша дела, да спознаје своје грешке и испашта за њих. И као што је умерен и примирен на речима, Смол је сјајан у визуелном приповедању које тече спонтано, природном лакоћом на свих (импозантних) 400 страница!

Илија Бакић