ОНО НЕШТО ПЕСНИЧКО Нови број часописа „Нова мисао” посвећен Раши Ливади
Последњи број „Нове мисли” за 2024. годину враћа у фокус јавне културне сцене једно од најзначајнијих а помало заборављених имена српске књижевности друге половине 20. века – песника Рашу Ливаду.
За разлику од претходних бројева, ово је тематски број који је у целости посвећен делу Раше Ливаде (Суботица, 1948 — Београд, 2007), који је као један од најзначајнијих и најаутентичнијих српских песника, али и књижевно-културних стваралаца у ширем смислу с краја 20. века, оставио неизбрисив траг у српском песништву и култури уопште.
Међу корицама последњег броја „Нове мисли” обједињени су текстови петнаест аутора, учесника Округлог стола о песнику Раши Ливади, који је под називом „А Ливада каже” одржан 8. октобра 2024. Међу њима су: Гојко Тешић, Селимир Радуловић, Саша Јеленковић, Драган Бошковић, Бранислав Живановић, Владислава Гордић Петковић, Марко Аврамовић, Антоније Симић, Виолета Митровић, Александра Пауновић, Снежана Савкић, Маша Вујновић, Јована Тодоровић, Дуња Керац, а све њих је окупио организатор овог скупа проф. емеритус др Сава Дамјанов у сарадњи са колегиницом Снежаном Николић.
У својим радовима, ови историчари и теоретичари књижевности, критичари, песници, старије и млађе генерације, сагледали су из различитих углова целокупно дело Раше Ливаде, његову поезију, антологичарски и уреднички рад.
„Раша је имао ОНО НЕШТО (неизрециво) специфично, аутентично – што и јесте врлина великог песника. Он је по томе препознатљив, нико не може више никад тако писати на нашем језику а да не буде пуки епигон”, пише Сава Дамјанов у свом уводном тексту, док Гојко Тешић наглашава да је утицај Раше Ливаде на песничке наследнике био толики да се скоро може говорити о песничкој школи Раше Ливаде.
И поред тога што је иза себе оставио само три песничке збирке, написане у десетак година – „Попрскан знојем казаљки” (1969), „Атлантида” (1972) и „Карантин” (1977) – Ливада је направио праву револуцију у српском песништву, закључује „Нова мисао”.