О оновременој Америци остала је само легенда

Реч је о последњем наслову чувеног америчког глумца, сценаристе и драмског писца, који је “Пенгуин Рандом Хоусе“ издао у години ауторове смрти (2017). Књига почиње надахнутим предговором који је написала Шепардова пријатељица и једна од најзначајнијих личности њујоршке рок сцене, Пети Смит. Иако је добило одредницу романа, ово прозно дело пуно је аутобиографских елемената. Наилазимо на оно што се аутору догодило на јави, као и делове прожете његовим сновима, размишљањима, чежњама, радостима, страховима. Књига је написана из дубоке интиме, изван шаблона, где аутор вешто прелази из класничног наратива, преко лирске прозе, до директних дијалога.

Главни јунак, остарели и оболели глумац, сећа се младости, Америке која више не постоји, а посебно проблематичног оца. Постоје ту и јасни делови о Шепардовом комплексном и дугом односу са глумицом Yеsikom Ланг. Иако је био против аутобиографија, писац је многе догађаје из свог живота инкорпорирао у прозна дела и драме.

У књизи налазимо призоре из породичног живота, али и исто тако и слике и размишљања са многобројних путовања. Све више обузет успоменама, аутор приказује себе у приколици на филмском сету. Жива су и емотивно подгрејана сећања на оца, његову младу девојку с којом је и он био у вези. Ту су и слике Америке његовог детињства, које се често срећу у многим Шепардовим прозним делима.

Одрастање у времену преламања САД и преплитања старих и нових вредности, снажно су обележили Шепардово стваралаштво. Контраст прошлости и садашњости уочљив је у пишчевом драмском опусу, али и у другим формама у које спадају “Записи из мотела” (традиционална и модерна Америка, романтика и бруталност, провинцијалац који тумара по прерији).

У Шепардовом фокусу су пејзажи, мале вароши, али и драгстори, бензинске пумпе, јефтини ресторани, скромни мотели подигнути уз путеве дуж средњег запада и пацифичке обале. Многа његова прозна дела показују ауторово умеће претварања хаотичног вртлога идеја, људи и амбијената у један живописан и профињен запис о оновременој Америци, од које данас, осим легенде, готово ништа није остало.

Сем Шепард је један од најзначајнијих драмских писаца у савременој историји америчког позоришта, а у филмском свету важи као угледни сценариста и актер незаборавних рола (“Дани раја”, “Пут у космос”, “Путник”...). Миљеник публике и љубимац критике, Шепард је сматран за најзначајнијег америчког драматичара након Juyina О’Нила и Артура Милера.

Омиљени “каубој америчког театра”, је седамдесетих година прошлог века радио у позоришту као глумац и сценариста. Каријеру драмског писца започео је пишући за култне позоришне трупе Оф-Бродвеја и Оф-Оф Бродвеја, од којих су најпознатији “Опен Thеatеr” Yozеfa Чајкина и “Ла МаМа” легендарне Елен Стјуарт.

Пре своје тридесете имао је више изведених драма (написао их је готово 50), од којих је 11 освојило Обија, утицајно америчко позоришно признање. Међу његове најпознатије комаде убрајају се “Невидљива рука” (1969), “Проклетство изгладнеле класе” (1977), “Погреб детета” (1978, за који је добио Пулицерову награду), “Луди од љубави” (1983), “Стање шока” (1991), “Бог пакла” (2004) и други.

Радећи за филм потписао је неколико занимљивих сценарија, од којих се издвајају “Кота Забриски” (режија Микеланђело Антониони), “Париз, Тексас” (режија Вим Вендерс, филм је 1984. освојио Златну палму у Кану), “Луди од љубави” (режија Роберт Алтман), “Кад прошлост закуца” (режија Вим Вендерс, са овим филмом Вендерс је 2006. био гост ФЕСТ-а). Шепардова дела играна су на сценама наших позоришта, а поједина су објављена у књижевној периодици или прегледима савремене америчке драме. У добром сећању је комад “Луди од љубави” (превод Давид Албахари), који је на сцени СНП-а пре готово три деценије поставио Егон Савин. Драма “Проклетство изгладнеле класе” је 1997. објављена у преводу Боривоја Герзића, док је у часопису “Мостови” 1999. године изашао комад “Стање шока” (превод Оливере Милићевић).

У књизи “Пре и после ’Косе’ - савремена америчка драма” (избор и предговор Јован Ћирилов, Београд 2002), поред Вилијамса, Олбија и других аутора, објављена је и драма Сема Шепарда “Невидљива рука”. Можда најсвежији пример када смо на нашим сценама имали “једног Шепарда”, је комад “Бог пакла” који је у Атељеу 212 имао премијеру јуна 2008 (режија Светлана Димчовић).

Мање је познато да је Шепард објавио неколико запажених књига песама, поетских прича и дневничких белешки. Читањем ових дела постаје јасно да је њихова форма оно што је другачије, јер су ауторове преокупације једнаке и када су у питању прозно-поетски записи и његове драме.

У нашем издању, дело Сема Шепарда “Онај изнутра” изашло је у “Геопоетикиној” едицији “Свет прозе”. Књига је објављена изванредном преводу Иване Ђурић Пауновић.

 Синиша Ковачевић