Нико Капетанић открива нове детаље о стваралаштву познатог уметника

Презентују се различите теме у вези са уметниковим опусом, фотографијама, атељеима у којима је предано радио.

Сви се слажу да о Буковцу још много тога није речено. Различите фазе његовог деловања, средине у којима је боравио, пријатељи и чланови породице за које је највише био везан, побуђују нова интересовања. Многе теме из његовог живота и рада нису у потпуности обрађене, и захтевају допуне, корекције, „нове погледе“ на његово стваралаштво.

У издању Музеја и галерија Конавла, објављена је занимљива студија Ника Капетанића „Буковац на разгледницама“ (Цавтат, 2022). Интензивна изложбена и издавачка делатност, као и неисцрпна грађа коју ова установа поседује, дају подстицај истраживачима да пажњу окрену недовољно познатим и мање истраженим темама.

Тако аутор своју књигу посвећује делима Влаха Буковца, која су често била репродукована на разгледницама. Прве „картолине“, како се у сликаревом завичају обично називају, објављене су у Загребу крајем 1897. Била су то његова монументална дела („Гундулићев сан“, „Дубравка“,...), која су и током следеће деценије штампана у више издања.

На основу њих стичемо представу да је сликар био свестан различитих аспеката пропаганде. До те чињенице могао је доћи још током боравка у Америци, а посебно сарађујући са сликарском кућом „Вицар Brothеrs“. Она је имала радњу и изложбени салон на Пикадилију у Лондону с читавим рекламним погоном, укључујући и „сендвичмене“ (о чему Буковац пише у мемоарима).

Највише разгледница с Буковчевим сликама настало је у Прагу, почев од 1909. године. На њима дефилују актови, породични, завичајни, верски, митски и други мотиви. Колика је била уметникова популарност у то време, говоре примери штампани у словенским државама (Русија, Пољска) или покрајинама у Аустроугарској (Чешка, Галиција). Након успелих колор издања, током 1917-18. појављују се и црно-бела.

Вера Кружић Ухитил, која се студиозно бавила истраживањем живота и дела Влаха Буковца, сматрала је да је због слабог техничког извођења и одузимања боје око 100 сликаревих дела било сведено на ниво „безвредних разгледница“. Игор Зидић тврди да је Буковац тражио да се дописнице штампају монохроматски, свестан да на тадашњем занатском нивоу није било могуће верно пренети његову палету боја.

Аутор студије поставља питање како је сликар успео да постане рекордер по броју својих дела репродукованих на разгледницама. Осим квалитета који је одиграо пресудну улогу, овде не би требало занемарити и Буковчеву свест о важности фотографије. Од самих почетака свог сликарског рада, он се у великој мери служио фото-записима при портретисању.

Капетанић овом додаје и Влахову склоност према авантуристичком начину живота и безбројним путовањима. С двадесетак година већ је обишао Њујорк и Перу, дуже се задржавши у Сан Франциску. Такав приступ животу наставио је повратком у Европу. Сада делимично назиремо зашто се његове слике налазе на разгледницама објављеним у Дубровнику, Цавтату, Цетињу, Београду, Минхену, Паризу, Русији.

За нас су посебно занимљива издања с приказима личности из наше историје, као и Буковчевих дела која се налазе у музејима у Србији. Тако је чувени портрет краља Петра И Карађорђевића (из 1903), штампан код Јос. Чакловића у едицији „Југословенски уметници“. Исти загребачки издавач објавио је и разгледницу са Буковчевом сликом „Благовештенски сабор“, која се налази у Музеју Војводине у Новом Саду.

Познато је да је током излагања овог Буковчевог дела на париском Салону (1882), штампана и разгледница. Десетак дана по отварању, „Велика Иза“ продата је „непознатом Енглезу“. Променивши неколико власника доспела је у колекцију дипломате Павла Бељанског. Он ју је 1929. купио на аукцији одржаној у париском хотелу „Друо“.

Ођек који је Буковчева слика имала у јавности био је позамашан и његов ехо прати је до данас. Поред каталога и водича Салона, Бељански је набавио и плакат позоришног комада „Велика Иза“. Ту је и Бувијеов роман објављиван у наставцима у листу „Ла Лантерн“, као и његово књижарско издање илустровано са 60 гравира. О слави овог дела без сумње говори и разгледница која је продата у хиљадама примерака.

Капетанић помиње више издања ове карте. Најстарије је објављено 1882. поводом Салона у Паризу, на коме је „Велика Иза“ први пут представљена. Друга разгледница изашла је у Русији, око 1910. године. Наредно издаје „ЈКП“ из Прага, током друге деценије 20. века. Популарност слике не престаје и касније. Године 1972. Београдски графички завод објавио је разгледницу са репродукцијом овог Буковчевог дела. 

Више издавача објављују сликарева дела која се налазе у Народном музеју у Београду - прашка „Минерва“, „Пробуђена“ (два издања), „Портрет девојке“, „Кокета“ и „ЈКП“ – „Девојка с љиљанима", осјечки издавач Радослав Бачић (поново објављена дела „Пробуђена“, „Портрет девојке“, „Кокета“), загребачки Умјетнички павиљон („Очев портрет И“).

Неколицина њих штампала је разгледнице с Буковчевим радовима који су се налазили у Кабинету председника републике у Београду - прашки В.К.К.В. („Ружичасти сан“) и „ЈКП“ („Жртва (Исповест))“, два издања из 1914. године; „Портрет ћерке Јелице“, два издања, Савезном секретаријату за унутрашње послове („Пролећна песма (Пролеће))“, као и у Музеју „25. мај“ („Бела робиња“, „Младост краљица живота“).

Многи издавачи често користе исте мотиве на разгледницама. При чему треба нагласити да се Буковчева дела на њима разликују по дизајну, тексту, а често и боји. У књизи су детаљно обрађене разгледнице издате до 1945, с тим што њихов број није коначан. Када су у питању примерци из послератног периода, аутор издваја оне чији се издавачи не појављују у ранијем раздобљу.

Да разгледнице са делима Влаха Буковца нису заборављене ни у другој половини 20. века сведоче штампани примерци са његовим сликама, објављени у Загребу, Дубровнику, Цавтату, Београду, Цетињу. Тако је у оквиру издавачке делатности Народног музеја у Београду, 1980. објављена разгледница Буковчевог дела из колекције ове установе („Нећак у врту“).

Студија Ника Капетанића даје свеобухватни преглед репродукованих сликаревих дела, на картама малог формата. Разгледнице са штампаним Буковчевим радовима чине драгоцену врсту грађе и када је у питању дело, као и штампани текст. Поред кореспонденције, сазнајемо детаље и о првобитном изгледу слике што је од велике користи током њихове рестаурације и конзервације.                

Синиша Ковачевић