Међутим, кад се узме у обзир да је крај 20. века овде значио и распад старе државе, постаје јасније зашто се тако и књига зове. О томе да је она много више од театролошке студије, у смислу њене историјско-друштвене, па и политичке димензије, говорили су крајем прошле недеље на промоцији у Стеријином позорју рецензент др Живко Поповић, споменуо је то у име издавача, Позоришног музеја Војводине и др Зоран Максимовић, а посебно надахнуто о томе, љубоморан што књига није издање Стеријиног позорја, директор ове куће др Мирослав Мики Радоњић.
“У том и таквом времену”, пише Марина Миливојевић Мађарев, мислећи на тектонске промене у Југославији осамдесетих и деведесетих година, “уметници се у српском позоришту баве националном историјом и митом и утицајем политичке историје на породичну историју и судбину савременог појединца”. “Чудо у Шаргану” Љубомира Симовића и “Голубњача” Јована Радуловића су два најилустративнија примера која је издвојила на промоцији. “Чудо у Шаргану” је на Стеријином позорју изведена 1976, када није додељена Стеријина награда за најбољу драму, да би је освојила 1993. године. Жири је тада у образложењу експлицитно навео “исправљање неправде”.
- То са једне стране потврђује колико Стеријина награда представља потврду. Са друге, ми се можемо осећати боље, али не можемо исправити неправду - рекла је Марина Миливојевић Мађарев, образлажући свој истраживачки угао у погледу тога које су представе и зашто анализиране у њеном раду.
Када је реч о драми “Голубњача”, која је у режији Дејана Мијача и продукцији Српског народног позоришта 1982. изазвала праву малу револуцију (па и забрану, односно скидање са репертоара), Марина Миливојевић Мађарев је рекла да су сви расправљали о њеној националној, дакле политичкој димензији, сукобима Хрвата и Срба, док су занемарили њен социјални мотив и потенцијал, јер се у њој суштински ради о злостављању детета и материјалној беди у којој је живео добар део становништва.
- То се сматрало као секундарно, а национално као примарно - навела је Марина Миливојевић Мађарев и без специјалне напомене наводећи на закључак да је у доброј мери тако и данас.
“Ружење народа у два дела” Слободана Селенића, “Свети Сава” Синише Ковачевића, “небески одред” Ђорђа Лебовића, “Бој на Косову” Љубомира Симовића, Бановић Страхиња” Михиза, “Мај нејм из Митар” Виде Огњеновић, “Српска трилогија” Миладина Шеварлића, само су још неке од драма, па и представа које су нашле своје место у књизи “Нови наратив” Марине Миливојевић Мађарев. Путем њих, она је анализирала драматуршке поступке, театролошке ефекте представе, али поново, и увек, историјско-друштвени контекст захваљујући којем су оне имале овакву или онакву рецепцију, снажно утичући на политичку сцену својим уемтничким дејством.
Знате ли зашто?
- Знате ли зашто сам написала ову књигу? - упитала је присутне у Стеријином позорју ауторка. - Зато што сам одрасла на том позоришту и да нисам, питање је да ли бих била овде са вама, или технолог, што је била жеља мојих родитеља.
Други разлог за „Нови наратив” Марине Миливојевић Мађарев је то што се она сваки пут у позоришту пита зашто га ми имамо и данас, шта у њему гледамо и о чему у вези са позориштем пишемо.
- Све ово је била нека врста уметничког одговора у позоришту на све оно што је изнедрено у духу СФРЈ, по јасној, црно-белој идеолошкој матрици - рекао је Мики Радоњић, видно импресиониран свеобухватношћу истраживачких и аналитичких способности Марине Миливојевић Мађарев.
Рецензент Живко Поповић се на промоцији осврнуо на Маринино неузмицање од вруће теме и њену стручну, па и моралну раван захваљујући којој је књига “Нови наратив” веома вредно критичко штиво.
- Оно што ми је посебно драго у овој театролошкој књизи сазданој на основу дискретно навођене огромне грађе, оно што ми је веома лепо, јесте то што она не оптерећује читаоца методолошким проблемима. Приступ материји је врло јасан - рекао је Поповић.
У име издавача, Позоришног музеја Војводине, др Зоран Максимовић је сарадњу са Марином истакао као пример лакоће и професионалности, а похвалио је још и тим сарадника, уредницу Оливеру Цибула, дизајнера Бојана Јовановића, рецензенте др Живка Поповића, др Ивана Меденицу и др Бориса Сенкера.
И. Бурић
