Карановић: "Добра жена" ми је донела велико самопоуздање

Мелбурну, а ауторка започиње вечерас серију разговора са публиком који ће пратити дистрибуцију филма по Србији.

Након пројекција у Арт биоскопу Коларчеве задужбине, филм "Добра жена" ће бити приказан 27. априла у Новом Саду, 7. маја у Зрењанину, 8. маја у Чачку и Ужицу, 14. маја у Краљеву и Горњем Милановцу, 15. маја у Суботици и 21. маја у Подгорици и Будви, а Карановић ће након пројекција разговарати са посетиоцима.

"На фестивалима ван земље постоји пракса да после пројекције аутори и публика разговарају и та комуникација је јако ретка. Ви заправо не знате како публика реагује на филм. У позоришту знам, јер морам да будем присутна на свакој представи. Мислим да би било занимљиво да дам људима шансу да ми узврате и кажу како је та прича деловала на њих. Занима ме шта мисле о томе", објаснила је Карановић у интервјуу Танјугу.

О успеху "Добре жене" на Санденс фестивалу, у Гетеборгу, Кливленду и Виљнусу, Карановић каже да је филм веома комуникативан, обраћа се свим чулима и усмерен је на емоције гледалаца, због чега је наишао на одличан пријем код људи из различитих делова света.

"Сиже је локалан, али прича може да се деси било где", навела је позната глумица.

Признаје да није много размишљала о животу филма када га је снимала, јер је била усредсређена на писање сценарија, финансирање, припреме, што је све дуго трајало.

Карановић каже да је лепо добити добру критику у иностранству, али важно јој је мишљење српске публике.

"Овде нећу очекивати велику дистанцу и објективност. Реакције ће бити личније и емотивније. Емоције су добре чак и када нису. Добро је изразити емоције. Најгоре је у животу када смо спутани и не можемо да кажемо шта мислимо. То је негде и суштина демократије - разговор", оценила је призната глумица.

Њој лично, како је нагласила, рад на филму "Добра жена" донео је велику дозу самопоуздања, "не у смислу редитељског или глумачког самопозудања, већ људског".

"Постоје ствари које нисам могла ни да замислим да ћу икад бити способна да урадим, поготово у овим годинама када се обично не започиње никаква каријера, па ни ова секундарна, али ја сам последњих неколико година почела другачије да размишљам о многим неоствареним циљевима, од најмањих до највећих, и схватила сам да не треба себе да ограничавам и да ако ме нешто заиста занима, провоцира и хоћу нешто да савладам, мислим да треба да покушам", прецизирала је Карановић.

"Мислим да ће то имати утицаја на мој будући живот и рад, макар не снимила ниједан филм у животу", додала је она.

Поредећи режирање позоришне представе и филма, Карановић је рекла да јој је рад на представи "Ми смо они на које су нас родитељи упозоравали" у Зеници, коју је режирала и у којој игра, био тежи од снимања филма.

"Нисам имала дистанцу. Колико год да се припремате, оно што се дешава на сцени је жива ствар, она мора да се деси у том тренутку, а на филму је тежина управо у томе да направите добар сценарио, да пронађете прави угао из кога ћете испричати причу. Додатну тежину даје то што је у филму редитељ главни стуб за који се сви повремено придрже и редитељ мора да зна који су његови/њени ослонци", приметила је Карановић.

Она је објаснила да је сценарио за "Добру жену" писала тако што је пуштала себи самој филм и замишљала шта би ликови рекли једни другима, малтене је у својој глави глумила све ликове и из те маште преносила на папир.

Као педагог настоји да помогне младима да се пробију на позоришној и филмској сцени и наглашава да каријера у уметности зависи од талента, спремности аутора да отвори неки садржај у себи и пронађе форму кроз коју ће тај садржај представити публици, али и од упорности и среће.

Младима у Србији је тешко, каже Карановић, јер нема много тих тренутака среће и све се базира на упорности и труду да се пронађу савезници, подршка, начини да се добију средства или пак да се нађу околности за реализацију.

"Последњих година имали смо младе ауторе који су направили своје прве филмове, али оно што примећујем да ми немамо њихове друге филмове и то је оно што није добро. Млад човек успе да уложи огромну енергију да сними свој први филм, скоро без икаквих средстава уз помоћ пријатеља и добије нека признања и онда нема другог пројекта", рекла је Карановић.

Глумица и редитељка истиче да је за континуитет у кинематографији важна стабилност филмског фонда, утврђени критеријуми.

"Код нас правих филмских пројеката буде свега два-три, остало су или некакаве тв серије које се претварају у филмове или пак некакви пројекти који заправо су више експериментални или алтернативни", приметила је Карановић, која се управо вратила из Бугарске где је завршила снимање филма "Реквијем за госпођу Ј" Бојана Вулетића.

Чека је, каже, учешће на Стеријином позорју са представом "Ми смо они на које су нас родитељи упозоравали" на коју је врло поносна, а размишља и о новом филму, за који каже да је још рано.

"Хтела бих да ме нека прича ухвати као што ме је ова ухватила и мислим да немам разлога да журим. Када будем пронашла причу која ће ме заинтересовати и у којој ћу моћи да кажем нешто као аутор, нешто што ме лично заиста занима, почећу да радим на томе. За сада имам неке неодређене идеје", рекла је Карановић.

(Танјуг)