Хатлак: Пустити души да исприча своју причу

 пијанисте Марка Чрнчеца и контрабасисте Лука Хермана Гејзера. Из споја различитих музичких „залеђина” ових врсних уметника, од класике до yеза, али и њихових личности, страсти... настао је Танго цомпас, ЦД са композицијама Пјацоле, Галијана, Родригеза... којима ће на концерту у Новом Саду бити придодато још неколико нумера, а као гошћа квартета наступиће и Александра Ковач.

– Танго цомпас је заиста испао одличан ЦД, мешавина различитих тема, атмосфера... – прича Марко Хатлак пред нови сусрет са новосадском публиком. – Није ту у првом плану само Пјацола, него и неки старији композитори, који су били веома битни за развој танга. Ипак, кључ је у интерпретацијама, јер Стефан је заиста феноменалан, он је успео да и ову музику обоји својим виолинским звуком. Људи га углавном познају као класичара, а овде се види његов широки дијапазон могућности и интересовања. Уз Марка и Лука, који су такође врхунски инструменталисти, добили смо мост између класичног и yез света. Уосталом, и сам Пјацола је хтео да то постигне својим композицијама: да танго нуево буде мешавина џеза, класике и савремене музике.



Протеклих неколико месеци Хатлак је боравио у Америци, са Стефаном је свирао у Чикагу, после тога је имао соло турнеју по САД и Канади: два концерта у Вашингтону, потом Ноксвил, Торонто, Отава, Хемилтон...

– Покушавао сам да отворим неке нове путеве за будућност, па је било и реситала, али сам свирао и на неким фестивалима, и на радио станицама, па и за Словенце у дијаспори. И, наравно, у питању је била мешавина различитих програма – нешто ауторске музике, затим Бах, а у Тенесију сам акценат, рецимо, ставио на танго и музику Балкана, јер ми се чинило да ће то бити занимљивије, атрактивније и интригантније Американцима.



Хатлак открива да ће након новогодишње серије концерата уследити кратка пауза, да би се од 10. до 15. фебруара квартет поново окупио због неколико наступа у Словенији, а онда на лето следи дужа турнеја по региону и Европи.

–  Не можемо да радимо када хоћемо, него када нам обавезе то дозволе. Стога за концерте који следе нећемо пуно експериментисати, али ћемо на лето направити неке нове аранжмане и радити на новим композицијама, од којих ће неке бити моје, уз можда још неко дело из класичног света у танго обради... То је неки нови звук који људи још не знају. Сви очекују Пјацолу, али ми свирамо и доста композиција које су више окренуте танго латину, самби...  мешавини веома интересантној за живу свирку. Пронашао сам неке мање познате а занимљиве композиције, а све више и сам компонујем у том правцу. Мени се свиђа та музика. Али од тога да пошто пото уводимо у наш програм неке нове композиције, више ме интересује то да оно што одсвирамо – одсвирамо добро. Квалитет увек мора да је на првом месту.



А за тај квалитет је, каже, важно и то да људи с којима сарађује буду на приближно истим таласним дужинама.

– Мени је Танго цомпас баш због тога сјајан, јер и Марко и Лука су изузетни сарадници, свирају од попа, фанка, регеа, фри yеза, до класике и могу баш да “одлете’ – о Стефану да и не говоримо. Музика је музика, и ако је осећаш и разумеш, онда можеш да свираш са многим различитим уметницима. Али ту је битан међусобан респект, јер је важно то разумевање да нас је четворица на сцени, а не само један који очекује да га остали прате. Битно је да свако добије своје место под сунцем, и стога је важно какве су особе с којима сарађујеш. Музику треба гледати као на нешто узвишено, а не да је искоришћаваш за задовољавање властитог ега.



Наравно, закључује словеначки хармоникаш, што више музичара свира заједно, теже је прилагодити се, али је зато резултат занимљивији.

– Сви смо професионалци, врхунски музичари, знамо шта и како свирамо. У сваком случају, ако види простор за тражење самог себе, мислим да сваки извођач може да унесе себе у партитуру, ма колико она била „недодирљива”. Рецимо, и моје композиције, иако наизглед вуку на импровизацију, у основи су већ доста аранжиране, јер претходно знам како ће нешто да звучи, дакле и пре него што то запишем. Наравно, неке солистичке деонице јесу потпуна импровизација, и оне остају потпуно отворене, да их свира ко како жели, јер и јесте суштина у томе да инспирација дође у моменту, а не да се увек исто импровизује. Треба пустити души да исприча своју причу.



Мирослав Стајић