Hatlak: Pustiti duši da ispriča svoju priču

 pijaniste Marka Črnčeca i kontrabasiste Luka Hermana Gejzera. Iz spoja različitih muzičkih „zaleđina” ovih vrsnih umetnika, od klasike do yeza, ali i njihovih ličnosti, strasti... nastao je Tango compas, CD sa kompozicijama Pjacole, Galijana, Rodrigeza... kojima će na koncertu u Novom Sadu biti pridodato još nekoliko numera, a kao gošća kvarteta nastupiće i Aleksandra Kovač.

– Tango compas je zaista ispao odličan CD, mešavina različitih tema, atmosfera... – priča Marko Hatlak pred novi susret sa novosadskom publikom. – Nije tu u prvom planu samo Pjacola, nego i neki stariji kompozitori, koji su bili veoma bitni za razvoj tanga. Ipak, ključ je u interpretacijama, jer Stefan je zaista fenomenalan, on je uspeo da i ovu muziku oboji svojim violinskim zvukom. Ljudi ga uglavnom poznaju kao klasičara, a ovde se vidi njegov široki dijapazon mogućnosti i interesovanja. Uz Marka i Luka, koji su takođe vrhunski instrumentalisti, dobili smo most između klasičnog i yez sveta. Uostalom, i sam Pjacola je hteo da to postigne svojim kompozicijama: da tango nuevo bude mešavina džeza, klasike i savremene muzike.



Proteklih nekoliko meseci Hatlak je boravio u Americi, sa Stefanom je svirao u Čikagu, posle toga je imao solo turneju po SAD i Kanadi: dva koncerta u Vašingtonu, potom Noksvil, Toronto, Otava, Hemilton...

– Pokušavao sam da otvorim neke nove puteve za budućnost, pa je bilo i resitala, ali sam svirao i na nekim festivalima, i na radio stanicama, pa i za Slovence u dijaspori. I, naravno, u pitanju je bila mešavina različitih programa – nešto autorske muzike, zatim Bah, a u Tenesiju sam akcenat, recimo, stavio na tango i muziku Balkana, jer mi se činilo da će to biti zanimljivije, atraktivnije i intrigantnije Amerikancima.



Hatlak otkriva da će nakon novogodišnje serije koncerata uslediti kratka pauza, da bi se od 10. do 15. februara kvartet ponovo okupio zbog nekoliko nastupa u Sloveniji, a onda na leto sledi duža turneja po regionu i Evropi.

–  Ne možemo da radimo kada hoćemo, nego kada nam obaveze to dozvole. Stoga za koncerte koji slede nećemo puno eksperimentisati, ali ćemo na leto napraviti neke nove aranžmane i raditi na novim kompozicijama, od kojih će neke biti moje, uz možda još neko delo iz klasičnog sveta u tango obradi... To je neki novi zvuk koji ljudi još ne znaju. Svi očekuju Pjacolu, ali mi sviramo i dosta kompozicija koje su više okrenute tango latinu, sambi...  mešavini veoma interesantnoj za živu svirku. Pronašao sam neke manje poznate a zanimljive kompozicije, a sve više i sam komponujem u tom pravcu. Meni se sviđa ta muzika. Ali od toga da pošto poto uvodimo u naš program neke nove kompozicije, više me interesuje to da ono što odsviramo – odsviramo dobro. Kvalitet uvek mora da je na prvom mestu.



A za taj kvalitet je, kaže, važno i to da ljudi s kojima sarađuje budu na približno istim talasnim dužinama.

– Meni je Tango compas baš zbog toga sjajan, jer i Marko i Luka su izuzetni saradnici, sviraju od popa, fanka, regea, fri yeza, do klasike i mogu baš da “odlete’ – o Stefanu da i ne govorimo. Muzika je muzika, i ako je osećaš i razumeš, onda možeš da sviraš sa mnogim različitim umetnicima. Ali tu je bitan međusoban respekt, jer je važno to razumevanje da nas je četvorica na sceni, a ne samo jedan koji očekuje da ga ostali prate. Bitno je da svako dobije svoje mesto pod suncem, i stoga je važno kakve su osobe s kojima sarađuješ. Muziku treba gledati kao na nešto uzvišeno, a ne da je iskorišćavaš za zadovoljavanje vlastitog ega.



Naravno, zaključuje slovenački harmonikaš, što više muzičara svira zajedno, teže je prilagoditi se, ali je zato rezultat zanimljiviji.

– Svi smo profesionalci, vrhunski muzičari, znamo šta i kako sviramo. U svakom slučaju, ako vidi prostor za traženje samog sebe, mislim da svaki izvođač može da unese sebe u partituru, ma koliko ona bila „nedodirljiva”. Recimo, i moje kompozicije, iako naizgled vuku na improvizaciju, u osnovi su već dosta aranžirane, jer prethodno znam kako će nešto da zvuči, dakle i pre nego što to zapišem. Naravno, neke solističke deonice jesu potpuna improvizacija, i one ostaju potpuno otvorene, da ih svira ko kako želi, jer i jeste suština u tome da inspiracija dođe u momentu, a ne da se uvek isto improvizuje. Treba pustiti duši da ispriča svoju priču.



Miroslav Stajić