СТЕРЕОТИПИ У ЉУБАВНИМ ФИЛМСКИМ ПРИЧАМА: Лажни холивудски ХЕПИЕНД
Иако је у овом модерном добу свет схватио да су традиционални стереотипични прикази жена али и мушкараца у љубавним филмовима увредљиви и погрешни, чини се да већина Холивуда то и даље не схвата. У романтичним филмовима, као што је „Афтер“ чији се пети део „Афтер: Финале“ тренутно емитује у биоскопима, не само да су главни ликови сачињени од лоших стереотипа већ је и њихов токсични љубавни однос, уместо критикован, заправо глорификован.
Главни лик, prеthodno поменутог филма, је Хардин кога тумачи Хиро Фајнс Тифин. У овом филмском серијалу он је, као и у многим остварењима овог типа, мистериозан, истетовиран и проблематичан момак који са собом вуче компликовану прошлост, улога коју је давно савршено одиграо Џејмс Дин. Хаотична љубавна прича почиње након што он упозна Тесу, коју тумачи Џозефина Лангфорд, слатку, амбициозну и посвећену студенткињу. С обзиром на то да обоје са собом вуку проблеме из прошлости њихов однос постаје све замршенији у сваком новом делу филма. Токсичност њихове везе, која је у овом филму приказана као борба за љубав, огледа се у њиховом константном враћању једно другом упркос свађањима, варањима, те изгледа да се идеално слажу само у моментима када воде љубав. Како би се створио конфликт али и напетост у љубавној причи, главни лик је приказан као класичан „Бад boy“, тајанствен, бунтован и наизглед момак без емпатије, док је протагонисткињи додељена улога стереотипичне „даме у невољи“, којој је потребна заштита и подршка поменутог Хардина. Њихов љубавни однос гради се не Тесиној опчињености Хардином, док он пролази кроз процес промене и сазревања, на коју га наводи њихова веза, што је још један чест стереотип у оваквим љубавним причама. Критичари су приметили и још један стереотип а то је мешање треће особе у љубавну динамику ради постизања напетости приче и стварања додатног конфликта.
Све је покренула опклада
У првом делу горенаведеног филма, Хардин пристаје да учествује у опклади да освоји Тесу, што му и успева, а на исти начин почиње и радња америчке тинејџерске романтичне комедије из 1999. године „10 ствари које мрзим код тебе“. Овај филм сматра се модерном верзијом Шекспировог дела „Укроћена горопад“ која садржи неколико елемената стереотипа „упорног освајача“. Након што главни лик Патрик прихвати поменуту опкладу почиње фаза упорног освајања девојке по имену Кет, која је позната по својој непопустљивој нарави, те је плаћен да излази са њом, како би омекшао њен став. Његово понашање се може схватити као наметљиво и напорно с обзиром на то да је прати док вози аутомобил или пак одлази на њене часове како би јој се удварао. Поред тога што присуствује истим догађајима као и она, Патрик користи своје заводничке способности флертујући и изненадно јој изјављујући наклоност. Наравно, како то иде у оваквим филмовима, током одвијања радње и њиховог односа, Патрик показује да није само „упорни освајач“ већ и да се искрено заљубио у Кет, те и да је спреман да промени своје понашање, баш као и Хардин, како би освојио њено срце али и поверење. Иако оваква врста стереотипа може изазвати погрешну слику „манијакалног ухођења“ уколико девојка заправо није заинересована за момка, у случају да јесте, он се може сматрати романтичним гестом. Током филма, обично, долази до дубљег развијања ликова и њихових односа, приказујући да су протагонисти способни за здравије везе. Кет и Патрик развијају разумевање једно за друго док Патрик престаје са својим наметљивим понашањем, што указује на њихову трансформацију из стереотипичних улога у аутентичан и здравији однос.
И живели су срећно до краја живота
Наравно, ту је и један од најчешћих стереотипа а то је „љубав на први поглед“. Многи филмови на тај начин приказују судбинску љубав главних ликова у филму, која се осети и проналази одмах након само једног погледа. Ово јесте и најпопуларнији приказ идеализованог почетка везе и упознавања, који је садржан у многим филмовима а само неки од њих су „Ромео и Јулија“, „Титаник“, „Бележница“, „Величанствени шоумен“, „Криве су звезде“, „Искупљујућа љубав“, али и многи други. Овај стереотип представља идеју да се два незнанца могу заљубити одмах, након једног сусрета и првог погледа што често представља традиционални идеал романсе у многим културама, те гради темељ за романтичне приче у љубавним филмовима. Појава овог феномена, иако романтична, може навести на погрешна очекивања од љубави, а његова честа употреба у филмовима може довести до тога да се радње у филмовима подударају те и да сви потом личе једни на друге, што не придодаје аутентичној и оригиналној причи.
Након што се ликови заљубе на први поглед они, у великом броју случајева, остају да „живе срећно до краја живота". Почевши од цртаних филмова за децу па све до романтичних филмова за све генерације, овај стереотип прожима се кроз, малтене, свако дело. Иако он приказује идеални завршетак сваког љубавног односа, овај стереотип може, такође, створити нереална очекивања о љубави и браку, што свакако може бити штетно. Међутим у савременим филмовима постоји тенденција да се истраже реалистичнији аспекти љубавних веза, што може учинити приповедање богатијим. Један од филмова који одудара од овог стереотипа је и „Тужна веза“ у којем играју Рајан Гослинг и Мишел Вилијамс. Ова романтична драма прати страсну везу између двоје људи који се заљубљују у раним двадесетим годинама, а затим суочавају са брачним изазовима шест година касније. Овај филм приказује пронађену и изгубљену љубав кроз прошле и садашње тренутке. Дирљива и искрена прича прати Дина и Синди, брачни пар који проводи ноћ ван куће, без ћерке, покушавајући да спасу брак који се распада. За разлику од некадашњег романтичног удварања, сада пролазе кроз бруталан емотивни слом који долази као последица ишчилеле љубави и неиспуњених обећања.
Ивана Јапунџа