Иван Томић, глумац: Чекање на улогу није за нежне душе

Познати глумац у остварењу које прати дугогодишње пријатеље, игра Булета, којег за Пиксија и Пауна везује заједничка страст према клађењу на резултате утакмица енглеске фудбалске лиге. Током једног полувремена, њих тројица ће у аутомобилу, возећи се кроз град и чекајући исход утакмице, изнети на површину „прљав веш“ њиховог пријатељства. Управо је један од изазова за глумце било снимање у аутомобилу, што Иван Томић описује као изузетно занимљиво искуство.

– Режисер није имао контролу над тим шта се дешава у колима. Технологија нам је омогућила да ми снимимо материјал, неколико пута се возимо, а да онда они прегледају материјал, па уколико је материјал у реду онда је сцена завршена. Дешавало се да нема материјала и да од велике врућине цркавају камере и томе слично. Ипак, редитељ је имао велико поверење у нас и однос који смо Даниел Сич, Марко Живић и ја имали. Није хтео да интервенише. Ми смо ову причу 200 пута до тада играли у позоришту и то је оно што смо се договорили да ћемо имати у филму по сваку цену - енергију и хемију нас тројице – прича на почетку разговора за Дневников ТВ магазин, на премијери филма у новосадском биоскопу „Арена Синеплекс“, Иван Томић.

Играли сте истоимену представу са њима 14 година, да ли се игра пред камерама онда разликовала?

– То је материјал који смо толико имали у себи, у телима, у погледима, односима, да ништа није био проблем. Хтели смо да то што боље буде одиграно овога пута за камере. То је нешто чиме смо се руководили, да те моменте када смо имали добра извођења пред публиком пренесемо на камере.

Колико је за вас као глумца било изазовно преношење радње из једног медија у други и уопште покушај да се иста прича прикаже на другачији начин, тако да привуче можда и оне који су представу већ гледали?

– Да, то и јесте била идеја да филм понуди нове ствари и људима који су гледали представу. Ми с том представом доста фанова имамо, прорачунали смо да ју је неких 80.000 људи гледало. Хтели смо да њима понудимо нешто ново, а да онима који нису гледали представу понудимо цео нови филм. Није било нешто посебно изазовно. Сва тројица смо прилично искусни глумци, то је као технологија. У позоришту играте за последњи ред, а овде играте за камеру која је на пола метра од вас или за микрофон који је на 30-ак цм, тако да се на тај начин прилагођавате.

Рекли сте у једном интервјуу: „Ја нисам један од оних глумаца који ће отићи у кладионицу да се тамо информише о лику који треба да игра“ и додали: „Ја сам талентован глумац“...

– То сам се зезао (смех), а цитирао сам заправо Берчека, који је једном говорио о томе. Он је рекао да не мора да иде у полицијску станицу седам дана да би играо епизоду полицајца, већ да је талентован.

Како сте онда тражили карактер овог лика, који је требало да буде тако представљен да илуструје мушкарца који не избија из кладионице?

– Нисам га тражио одлазећи у кладионицу. Ако неки човек толико стави свој и живот људи око себе на то како ће да одиграју неки тимови мени то нешто говори о том човеку. Буле, којег играм, је ужасно строг човек према другима, али и према себи. Има неког српског карактера у себи, мада је то вероватно универзална ствар. И, чини ми се да је веома трпељив док се не пређе граница, док није веома рањен, као што и јесте, јер су га другари продали. Али, да не откривамо много радњу филма! Оног тренутка када је рањен он је онда веома деструктиван и аутодеструктиван.  

Кроз која психолошка стања пролазе ликови у том вашем аутомобилу и тој радњи филма која се од обичне вожње претвара у неку врсту разоткривања, у којем ваш лик делује као глас разума?

– Изненађује ме да је мој лик глас разума, мада он то и јесте. Он на неки начин повуче црту и каже: „Е, сад, преко овога не може“! У том смислу,  он јесте глас разума. Кроз многа психолошка стања пролазе ови ликови. Све најпре почиње као сасвим обичан дан, а, видите, на крају се све заврши експлозијом. Наши јунаци пролазе кроз цео некакав низ емотивних стања.

Дуго смо вас чекали за једну главну улогу на великом платну. Јесмо вас гледали често, радили сте доста, али ми се чини да нисте имали овако велику улогу. Је л' то за вас лично било оптерећујуће?

– Да, нисам имао овако велику улогу. Ово је моја највећа филмска улога и то после велике паузе на филму. Последња која је била јесте у филму „Волим те највише на свету“.

Ваша колегиница Снежана Савић је у једном интервјуу рекла да је ваш посао чекачки. Слажете ли се са том констатацијом?

– Не знам на шта је мислила, али овај посао може да буде чекачки и када чекате кадар у току дана. Знате, дођете ујутру, а први кадар имате у пет поподне или уопште не снимите, па долазите сутра поново па чекате (смех). Али, глумачка каријера има успона и падова, а у том чекању на улогу доста тога не зависи од глумаца. И то чекање на улогу уме да буде врло напорно и није за нежне душе.

Ипак, телевизијска публика вас није чекала. Гледали смо вас у доста телевизијских серија, а тренутно сте препознатљиви по улози адвоката у серији „Тајне винове лозе“. Како се вама допала та наизглед слаткоречива, али интригантна прича, која, ипак, рекло би се, задире психолошки дубље у различите карактере?

– Допада ми се веома. Мој лик се у тој серији развија од тог неког ригидног и сивог адвоката који се на крају ипак одлучује да обуче хавајску кошуљу и осети песак под стопалима са женом у коју се заљубио.

Мислите ли да ли је дошло време да породица са децом може да седне пред ТВ екран и без страха од експлицитних сцена гледа једну вечерњу домаћу серију?

– Моја деца су велика, али добар део свог живота проводе на телефонима и ја не знам које садржаје они ту конзумирају, просто немам више утицај на то. Ипак мислим да од филмова и телевизијских серија нису гледали ништа што је интригантно и шокантно. Чини ми се да су данашњи филмови и серије политички коректни, много су испрани, санитарно обрађени. Пре ће деца на интернету наићи на нешто, на шта бих волео да могу да им пружим некакво објашњење. Говорим о садржајима над којима немам утицај и сваки родитељ вероватно брине мало о томе.

Владимир Бијелић