Ivan Tomić, glumac: Čekanje na ulogu nije za nežne duše

Poznati glumac u ostvarenju koje prati dugogodišnje prijatelje, igra Buleta, kojeg za Piksija i Pauna vezuje zajednička strast prema klađenju na rezultate utakmica engleske fudbalske lige. Tokom jednog poluvremena, njih trojica će u automobilu, vozeći se kroz grad i čekajući ishod utakmice, izneti na površinu „prljav veš“ njihovog prijateljstva. Upravo je jedan od izazova za glumce bilo snimanje u automobilu, što Ivan Tomić opisuje kao izuzetno zanimljivo iskustvo.

– Režiser nije imao kontrolu nad tim šta se dešava u kolima. Tehnologija nam je omogućila da mi snimimo materijal, nekoliko puta se vozimo, a da onda oni pregledaju materijal, pa ukoliko je materijal u redu onda je scena završena. Dešavalo se da nema materijala i da od velike vrućine crkavaju kamere i tome slično. Ipak, reditelj je imao veliko poverenje u nas i odnos koji smo Daniel Sič, Marko Živić i ja imali. Nije hteo da interveniše. Mi smo ovu priču 200 puta do tada igrali u pozorištu i to je ono što smo se dogovorili da ćemo imati u filmu po svaku cenu - energiju i hemiju nas trojice – priča na početku razgovora za Dnevnikov TV magazin, na premijeri filma u novosadskom bioskopu „Arena Sinepleks“, Ivan Tomić.

Igrali ste istoimenu predstavu sa njima 14 godina, da li se igra pred kamerama onda razlikovala?

– To je materijal koji smo toliko imali u sebi, u telima, u pogledima, odnosima, da ništa nije bio problem. Hteli smo da to što bolje bude odigrano ovoga puta za kamere. To je nešto čime smo se rukovodili, da te momente kada smo imali dobra izvođenja pred publikom prenesemo na kamere.

Koliko je za vas kao glumca bilo izazovno prenošenje radnje iz jednog medija u drugi i uopšte pokušaj da se ista priča prikaže na drugačiji način, tako da privuče možda i one koji su predstavu već gledali?

– Da, to i jeste bila ideja da film ponudi nove stvari i ljudima koji su gledali predstavu. Mi s tom predstavom dosta fanova imamo, proračunali smo da ju je nekih 80.000 ljudi gledalo. Hteli smo da njima ponudimo nešto novo, a da onima koji nisu gledali predstavu ponudimo ceo novi film. Nije bilo nešto posebno izazovno. Sva trojica smo prilično iskusni glumci, to je kao tehnologija. U pozorištu igrate za poslednji red, a ovde igrate za kameru koja je na pola metra od vas ili za mikrofon koji je na 30-ak cm, tako da se na taj način prilagođavate.

Rekli ste u jednom intervjuu: „Ja nisam jedan od onih glumaca koji će otići u kladionicu da se tamo informiše o liku koji treba da igra“ i dodali: „Ja sam talentovan glumac“...

– To sam se zezao (smeh), a citirao sam zapravo Berčeka, koji je jednom govorio o tome. On je rekao da ne mora da ide u policijsku stanicu sedam dana da bi igrao epizodu policajca, već da je talentovan.

Kako ste onda tražili karakter ovog lika, koji je trebalo da bude tako predstavljen da ilustruje muškarca koji ne izbija iz kladionice?

– Nisam ga tražio odlazeći u kladionicu. Ako neki čovek toliko stavi svoj i život ljudi oko sebe na to kako će da odigraju neki timovi meni to nešto govori o tom čoveku. Bule, kojeg igram, je užasno strog čovek prema drugima, ali i prema sebi. Ima nekog srpskog karaktera u sebi, mada je to verovatno univerzalna stvar. I, čini mi se da je veoma trpeljiv dok se ne pređe granica, dok nije veoma ranjen, kao što i jeste, jer su ga drugari prodali. Ali, da ne otkrivamo mnogo radnju filma! Onog trenutka kada je ranjen on je onda veoma destruktivan i autodestruktivan.  

Kroz koja psihološka stanja prolaze likovi u tom vašem automobilu i toj radnji filma koja se od obične vožnje pretvara u neku vrstu razotkrivanja, u kojem vaš lik deluje kao glas razuma?

– Iznenađuje me da je moj lik glas razuma, mada on to i jeste. On na neki način povuče crtu i kaže: „E, sad, preko ovoga ne može“! U tom smislu,  on jeste glas razuma. Kroz mnoga psihološka stanja prolaze ovi likovi. Sve najpre počinje kao sasvim običan dan, a, vidite, na kraju se sve završi eksplozijom. Naši junaci prolaze kroz ceo nekakav niz emotivnih stanja.

Dugo smo vas čekali za jednu glavnu ulogu na velikom platnu. Jesmo vas gledali često, radili ste dosta, ali mi se čini da niste imali ovako veliku ulogu. Je l' to za vas lično bilo opterećujuće?

– Da, nisam imao ovako veliku ulogu. Ovo je moja najveća filmska uloga i to posle velike pauze na filmu. Poslednja koja je bila jeste u filmu „Volim te najviše na svetu“.

Vaša koleginica Snežana Savić je u jednom intervjuu rekla da je vaš posao čekački. Slažete li se sa tom konstatacijom?

– Ne znam na šta je mislila, ali ovaj posao može da bude čekački i kada čekate kadar u toku dana. Znate, dođete ujutru, a prvi kadar imate u pet popodne ili uopšte ne snimite, pa dolazite sutra ponovo pa čekate (smeh). Ali, glumačka karijera ima uspona i padova, a u tom čekanju na ulogu dosta toga ne zavisi od glumaca. I to čekanje na ulogu ume da bude vrlo naporno i nije za nežne duše.

Ipak, televizijska publika vas nije čekala. Gledali smo vas u dosta televizijskih serija, a trenutno ste prepoznatljivi po ulozi advokata u seriji „Tajne vinove loze“. Kako se vama dopala ta naizgled slatkorečiva, ali intrigantna priča, koja, ipak, reklo bi se, zadire psihološki dublje u različite karaktere?

– Dopada mi se veoma. Moj lik se u toj seriji razvija od tog nekog rigidnog i sivog advokata koji se na kraju ipak odlučuje da obuče havajsku košulju i oseti pesak pod stopalima sa ženom u koju se zaljubio.

Mislite li da li je došlo vreme da porodica sa decom može da sedne pred TV ekran i bez straha od eksplicitnih scena gleda jednu večernju domaću seriju?

– Moja deca su velika, ali dobar deo svog života provode na telefonima i ja ne znam koje sadržaje oni tu konzumiraju, prosto nemam više uticaj na to. Ipak mislim da od filmova i televizijskih serija nisu gledali ništa što je intrigantno i šokantno. Čini mi se da su današnji filmovi i serije politički korektni, mnogo su isprani, sanitarno obrađeni. Pre će deca na internetu naići na nešto, na šta bih voleo da mogu da im pružim nekakvo objašnjenje. Govorim o sadržajima nad kojima nemam uticaj i svaki roditelj verovatno brine malo o tome.

Vladimir Bijelić