Александар Радојичић: Глума је свет маште и игре

 Да ли ти је било изазовно да глумиш у оваквој врсти филма као што је „Балканска међа”?

- Наравно да ми је било изазовно, ем што је тематика о Косову која се тиче и мене и свих нас, поред тога је и visokobuyеtni акциони филм о којем маштам да учествујем од детињства. Те две ствари кад се споје, велика ми је част да будем део тога.

 Какав си утисак имао после снимања филма „Монтевидео, Бог те видео”?

- Па, с обзиром да се све давно завршило, и даље гледам на то као на најбитнији филм у мојој досадашњој каријери уз сада и „Балканску међу”. На тај начин смо, некако, дошли на глумачку мапу Србије и људи су сазнали за нас. Четири или пет година је трајало снимање, тако да је свакако оболежило један период мог живота.

 На шта си прво помислио када си сазнао да ћеш се звати Микица Арсенијевић Балерина?

- Будући да сам добио објашњење зашто су га звали Балерина и да је он био грациозан на терену, био је и снажан. Његов задатак је био да квари игру, да прекида нападе и они су га поред тога звали Балерина. Искрено, веома ми је драг тај надимак и кад ме неко тако назове, то је само показатељ да је упамтио неку моју улогу и надимак.

 Да ли је тешко заплакати на силу?

- Ја не умем да плачем на силу, тако да, очигледно, јесте тешко. Неко то може, али ја мислим да, кад је глума у питању, није неопходно да се плаче на силу. Ако желите да пренесете емоцију, ви је можете пренети и без суза. Наравно, постоје неке сцене када је по сценарију неопходно да се виде сузе, али тада увек постоје неке друге технике.

 Шта те је привукло да почнеш да се бавиш глумом и како си се пронашао у њој?

- Као и сваког клинца или клинку, привукли су ме филмови које сам гледао и цео тај свет ми је био интересантан. Додуше, тек када сам кренуо у школицу глуме, схвато сам колико ми прија да будем у том свету маште и игре, и колико се ту добро осећам да сам, ево, и дан данас део тога.

 Колико си се променио ти, а колико твоји фанови у току твоје каријере?

- Мислим да смо се променили и ја и фанови, мислим да са новим временом, друштвеним мрежама и утицајем запада те ствари се доста мењају. Сада су фанови стварно фанови. То се много променило од кад сам ја био клинац, појавом телефона са камером, а ја сам се, наравно, променио као што и свако искуство мења човека.

 У које си све земље путовао ради снимања?

- У Шпанију, Русију, наравно Црну Гору и Италију.

 Ко су ти узори у свету глуме?

- Па, морам признати да сад више немам узоре или идоле, али наравно да се угледам на многе глумце и покушавам да научим нешто од њих. Ту има доста домаћих, али и страних глумаца који одличном глумом и својом појавом померају границе и мислим да је сасвим здраво да се угледате на неког ко је постигао нешто више, али се трудим да у свему томе останем свој.

 Осим љубави према глуми, шта још волиш да радиш у слободно време?

- Слободно време које имам, а имам га прилично мало (смех) волим да проводим са пријатељима, да прочитам неку добру књигу, неки филм да погледам, да проводим време са ћерком. Све оно што волим, воле и други људи.

Интервју водиле ученице „Дневникове“ школе новинарства:

Јана Глушац (12) и Дарија Арнаутовић (13)