Aleksandar Radojičić: Gluma je svet mašte i igre

 Da li ti je bilo izazovno da glumiš u ovakvoj vrsti filma kao što je „Balkanska međa”?

- Naravno da mi je bilo izazovno, em što je tematika o Kosovu koja se tiče i mene i svih nas, pored toga je i visokobuyetni akcioni film o kojem maštam da učestvujem od detinjstva. Te dve stvari kad se spoje, velika mi je čast da budem deo toga.

 Kakav si utisak imao posle snimanja filma „Montevideo, Bog te video”?

- Pa, s obzirom da se sve davno završilo, i dalje gledam na to kao na najbitniji film u mojoj dosadašnjoj karijeri uz sada i „Balkansku među”. Na taj način smo, nekako, došli na glumačku mapu Srbije i ljudi su saznali za nas. Četiri ili pet godina je trajalo snimanje, tako da je svakako oboležilo jedan period mog života.

 Na šta si prvo pomislio kada si saznao da ćeš se zvati Mikica Arsenijević Balerina?

- Budući da sam dobio objašnjenje zašto su ga zvali Balerina i da je on bio graciozan na terenu, bio je i snažan. Njegov zadatak je bio da kvari igru, da prekida napade i oni su ga pored toga zvali Balerina. Iskreno, veoma mi je drag taj nadimak i kad me neko tako nazove, to je samo pokazatelj da je upamtio neku moju ulogu i nadimak.

 Da li je teško zaplakati na silu?

- Ja ne umem da plačem na silu, tako da, očigledno, jeste teško. Neko to može, ali ja mislim da, kad je gluma u pitanju, nije neophodno da se plače na silu. Ako želite da prenesete emociju, vi je možete preneti i bez suza. Naravno, postoje neke scene kada je po scenariju neophodno da se vide suze, ali tada uvek postoje neke druge tehnike.

 Šta te je privuklo da počneš da se baviš glumom i kako si se pronašao u njoj?

- Kao i svakog klinca ili klinku, privukli su me filmovi koje sam gledao i ceo taj svet mi je bio interesantan. Doduše, tek kada sam krenuo u školicu glume, shvato sam koliko mi prija da budem u tom svetu mašte i igre, i koliko se tu dobro osećam da sam, evo, i dan danas deo toga.

 Koliko si se promenio ti, a koliko tvoji fanovi u toku tvoje karijere?

- Mislim da smo se promenili i ja i fanovi, mislim da sa novim vremenom, društvenim mrežama i uticajem zapada te stvari se dosta menjaju. Sada su fanovi stvarno fanovi. To se mnogo promenilo od kad sam ja bio klinac, pojavom telefona sa kamerom, a ja sam se, naravno, promenio kao što i svako iskustvo menja čoveka.

 U koje si sve zemlje putovao radi snimanja?

- U Španiju, Rusiju, naravno Crnu Goru i Italiju.

 Ko su ti uzori u svetu glume?

- Pa, moram priznati da sad više nemam uzore ili idole, ali naravno da se ugledam na mnoge glumce i pokušavam da naučim nešto od njih. Tu ima dosta domaćih, ali i stranih glumaca koji odličnom glumom i svojom pojavom pomeraju granice i mislim da je sasvim zdravo da se ugledate na nekog ko je postigao nešto više, ali se trudim da u svemu tome ostanem svoj.

 Osim ljubavi prema glumi, šta još voliš da radiš u slobodno vreme?

- Slobodno vreme koje imam, a imam ga prilično malo (smeh) volim da provodim sa prijateljima, da pročitam neku dobru knjigu, neki film da pogledam, da provodim vreme sa ćerkom. Sve ono što volim, vole i drugi ljudi.

Intervju vodile učenice „Dnevnikove“ škole novinarstva:

Jana Glušac (12) i Darija Arnautović (13)