ФИЛМ „ЧЕТИРИ РУЖЕ“  Не продајемо јефтине форе

У питању је крими-драма са елементима комедије, која је усмерена на градске ликове које у исповести једне београдске ноћи повезује жеља за новцем, добрим проводом и безбрижним јутром. Заправо, фокус приче није на ноћном животу једног велеграда, него она осликава насиље, криминал, корупцију, политику, али и цело данашње друштво.

Кафана „Четири руже“ у којој се филм одиграва и која је место завршавања послова „с оне стране закона“, приказ је данашњег друштва, а редитељ каже да ова прича не говори само о Београду, него и о било којем граду у свету. Како Василије објашњава, прича је смештена у миље нашег живота и она је универзална за цео свет.

– Идеја је била да кажемо наш став и о друштву и о политици, корупцији и о љубави, животу, па тај угао ноћног живота Београда који јесте стављен у први план, није примарна идеја. Обрада та теме, заправо и не постоји. Ми смо ово све могли да сместимо и на планину. Исто бисмо рекли. – истиче Василије Никитовић. – Правио сам филм да би људи дошли до неког закључка. Сматрам да редитељ првим филмом мора нешто да каже. Ако је филм добар уметнички, он ће бити и комерцијалан. Трудили смо се да не продајемо јефтине форе и наш хумор је ироничан. Човек мора да се потруди да схвати овај филм, а ако га схвати онда смо ми успели.

Никитовић наглашава да је овај филм снимао десет година, те се и сам сценарио временом дограђивао. На почетку је то био уметнички филм с много емоција, а временом је добио садашњу структуру, коју су и сами глумци надоградили. Управо је њихова енергија у филму оно што Никитовић сматра великом вредношћу свог првенца.

– Снимити филм данас је поготово тешко, али ми смо с том идејом да га морамо завршити све проблеме на које смо наишли некако и превазишли – каже редитељ филма „Четири руже“ и додаје да им је било важно да заврше започету причу. – У фебруару ћемо чути да ли смо на неком великом фестивалу, а онда ћемо изаћи и у регион, свет. Имамо понуде и за Канаду, Америку, Аустралију и Европу. Ово је мали филм који је дигао велику прашину.

 Ово филмско остварење испраћено је уз богат и веома важан музички избор, за који је била задужена композиторка Марија Јелић, иначе супруга Василија Никитовића. Музика је, како сазнајемо, у неким моментима и режирала сам филм, што се, мора се признати, изузетно примећује, будући да је свака нумера која се у њему чује, повезана са емоцијом приче. 

Иако у филму између осталих играју Милош Самолов, Срђан Тодоровић, Борис Миливојевић, Драган Јовановић, Гордан Кичић, Драгана Дабовић и Нада Мацанковић, новосадској премијери је, осим мањег дела ауторске екипе, присуствовао само Миливојевић и млада глумица Миљана Поповић.

Главни јунаци ове приче дефинитивно нису они у које се човек заљуби, с обзиром на то да сваки од њих има своју мрачну страну, због које је у неком моменту посрнуо. Један од њих је и Борис Миливојевић, који се екипи на снимању као Бели прикључио накнадно. Миливојевић открива да му је било лепо док је снимао филм, упркос томе што је рачунајући све паузе и застоје, процес веома дуго трајао.

– Нисам био у континуитету, морали су да ме фарбају, а и угојио сам се 15-ак килограма и то се види у филму. Можда би ми, да смо негде на Западу, платили брзог скидача килограма, али, ето испало је добро на крају. Филм је одличан – закључује глумац. – Овај филм је прича о неком свету у коме живимо, о томе да се сваки човек налази у некој својој животној ситуацији, као и сви ови ликови у филму. Ништа није црно-бело, све је сада сиво! Сваки човек зна или осећа шта је добро, а шта није. Текст ме инспирисао да прихватим улогу. Цела прича ме инспирисала. Прихватио бих било коју улогу у филму „Четири руже“.

Владимир Бијелић