Урош Медић, УФЦ борац: Не боле ударци, боли кад одустанеш од снова

Урош Медић, 27-годишњи младић из Будисаве, остварио је снове, постављајући пред себе нове спортске изазове и коначну материјализацију свега оног о чему је маштао.

За који спорт су везани ваши почеци?

- Преко џудоа, атлетике, пливања, рукомета и фудбала, стигао сам и до кик-бокса – присетио се Урош Медић првих спортских корака. - Уписао сам се у Фајт клуб Нови Сад на Детелнирари, код тренера Срђана Надрљанског и ту сам се задржао. Срђан, који је бивши шампион света у саватеу и успешан кик-боксер,ме је  извео на пут професионалног спортисте. Од првих дана по мом доласку у клуб улагао је време, труд и средства да би ми на прави начин представио кик-бокс, па сам већ тада развио љубав према овом спорту и одлучио да му се посветим. Овом приликом желим да му се захвалим за све оно што је за мене учиниио.

Како сте уопште стигли до Америке?

- У САД сам отишао преко факултета и одлучио да уз помоћ спорта потражим и пронађем начин да се у Америци задржим и покушам да  направим каријеру. Игром случаја обрео сам се на Аљасци и, колико год да такав мој избор данас делује чудно, то је можда био и најбољи потез који сам направио.

Како сте у страном свету стигли до праве шансе?

- Прву борбу имао сам још 2016. и током пар наредних година одрадио сам укупно пет мечева. У свим сам остварио победе, све прекидом у првој или другој рунди, а моја љубав према овом спорту све више је расла. Прилику да се борим за уговор добио сам непосредно пред саму борбу. Знао сам да ћу, уколико се докажем, временом добити прилику да се опробам у октагону, али је увек било присутно питање када ће то да уследи.

Како бисте у најкраћем описали себе и пут којим сте прошли?

- Одувек сам био веома амбициозан, а спорт ме је чувао на правом путу. Да ми њега није било, не знам чему бих се посветио, јер ништа друго није ми имало смисла. Спорт и физичко васпитање на новосадском ДИФ-у пријали су ми и донели су ми можда и три најзабавније године у животу, али и даље је постојало колебање шта то заправо желим да радим. Лично незадовољство бих, после напорног радног дана, решавао тиме што бих отишао у салу и све муке и проблеми би нестајали током та два сата тренинга. Ту сам проналазио унутрашњи мир, без да сам тада био потпуно свестан тога.

Урош, између осталог, истиче да је „Дневник“ имао важну улогу у његовом детињству и одрастању.

- „Дневник“ ми је много битан и чини велики део мог одрастања. Разлог се налази у томе што су се мама и тата у њему упознали, јер су обоје некада били запослени у тамошњем ресторану – објаснио је Медић. - Тата Бошко је у „Дневнику“ радио 20 година и ту је упознао моју дивну мајку Љубицу. Брат Душан и ја смо у згради „Дневника“ проводили доста времена као клинци и заиста ми је част то што ће се и моје име наћи у вашем листу.

Није вас поколебало то што у октагону има доста бруталности и тешких повреда?

- MMA заиста делује доста брутално, али разумевање суштине спорта отвара неке нове странице једне велике књиге, како за гледаоце, тако и за саме атлете. И тада,  уместо крвничке борбе, све то постаје партија шаха, баш као што је и у осталим борилачким спортовима. Повреде постоје, али зар их нема и у сваком другом спорту? Често су то површинске озледе, посекотине и маснице, али имам обичај да кажем да бол - не боли. Оно што заправо боли је осећај када човек не покуша да оствари нешто што жели, па се касније пита шта би било да је макар пробао. Боли то када се одустане а не учини се напор да себе погураш у нека нова искуства и нове победе.

Како ваша породица доживљава све оно што вам се негде тамо далеко догађа?

- Мајка, као свака мати, увек страхује да ћу да се повредим. Уз то, када сам тек почињао није то одобравала јер је мислила да ћу упадати у проблеме. С друге стране, отац је све подржавао и његова филозофија је била да сваки прави спортиста никада неће довести себе у ситуацију да прави проблеме и да се понаша како не приличи једном атлети. Увек ми је говорио да се посветим ономе што радим, било да је то копање бакине баште, цепање дрва, тренирање или учење - битни су фокус и истрајност. Породица је управо највеће благо на свету, стуб и темељ људскости и љубави – истакао је Урош Медић, младић о чијим ће се успесима, убеђени смо, још пуно чути и о њима причати.

А. Предојевић