Uroš Medić, UFC borac: Ne bole udarci, boli kad odustaneš od snova
Slavni Dejna Vajt, predsednik UFC asocijacije boraca u ultimat-fajtu, primetio ga je „iz prve“ i, posle samo nekoliko viđenih borbi, s njim nedavno potpisao profesionalni ugovor.
Uroš Medić, 27-godišnji mladić iz Budisave, ostvario je snove, postavljajući pred sebe nove sportske izazove i konačnu materijalizaciju svega onog o čemu je maštao.
Za koji sport su vezani vaši počeci?
- Preko džudoa, atletike, plivanja, rukometa i fudbala, stigao sam i do kik-boksa – prisetio se Uroš Medić prvih sportskih koraka. - Upisao sam se u Fajt klub Novi Sad na Detelnirari, kod trenera Srđana Nadrljanskog i tu sam se zadržao. Srđan, koji je bivši šampion sveta u savateu i uspešan kik-bokser,me je izveo na put profesionalnog sportiste. Od prvih dana po mom dolasku u klub ulagao je vreme, trud i sredstva da bi mi na pravi način predstavio kik-boks, pa sam već tada razvio ljubav prema ovom sportu i odlučio da mu se posvetim. Ovom prilikom želim da mu se zahvalim za sve ono što je za mene učiniio.
Kako ste uopšte stigli do Amerike?
- U SAD sam otišao preko fakulteta i odlučio da uz pomoć sporta potražim i pronađem način da se u Americi zadržim i pokušam da napravim karijeru. Igrom slučaja obreo sam se na Aljasci i, koliko god da takav moj izbor danas deluje čudno, to je možda bio i najbolji potez koji sam napravio.
Kako ste u stranom svetu stigli do prave šanse?
- Prvu borbu imao sam još 2016. i tokom par narednih godina odradio sam ukupno pet mečeva. U svim sam ostvario pobede, sve prekidom u prvoj ili drugoj rundi, a moja ljubav prema ovom sportu sve više je rasla. Priliku da se borim za ugovor dobio sam neposredno pred samu borbu. Znao sam da ću, ukoliko se dokažem, vremenom dobiti priliku da se oprobam u oktagonu, ali je uvek bilo prisutno pitanje kada će to da usledi.
Kako biste u najkraćem opisali sebe i put kojim ste prošli?
- Oduvek sam bio veoma ambiciozan, a sport me je čuvao na pravom putu. Da mi njega nije bilo, ne znam čemu bih se posvetio, jer ništa drugo nije mi imalo smisla. Sport i fizičko vaspitanje na novosadskom DIF-u prijali su mi i doneli su mi možda i tri najzabavnije godine u životu, ali i dalje je postojalo kolebanje šta to zapravo želim da radim. Lično nezadovoljstvo bih, posle napornog radnog dana, rešavao time što bih otišao u salu i sve muke i problemi bi nestajali tokom ta dva sata treninga. Tu sam pronalazio unutrašnji mir, bez da sam tada bio potpuno svestan toga.
Uroš, između ostalog, ističe da je „Dnevnik“ imao važnu ulogu u njegovom detinjstvu i odrastanju.
- „Dnevnik“ mi je mnogo bitan i čini veliki deo mog odrastanja. Razlog se nalazi u tome što su se mama i tata u njemu upoznali, jer su oboje nekada bili zaposleni u tamošnjem restoranu – objasnio je Medić. - Tata Boško je u „Dnevniku“ radio 20 godina i tu je upoznao moju divnu majku Ljubicu. Brat Dušan i ja smo u zgradi „Dnevnika“ provodili dosta vremena kao klinci i zaista mi je čast to što će se i moje ime naći u vašem listu.
Nije vas pokolebalo to što u oktagonu ima dosta brutalnosti i teških povreda?
- MMA zaista deluje dosta brutalno, ali razumevanje suštine sporta otvara neke nove stranice jedne velike knjige, kako za gledaoce, tako i za same atlete. I tada, umesto krvničke borbe, sve to postaje partija šaha, baš kao što je i u ostalim borilačkim sportovima. Povrede postoje, ali zar ih nema i u svakom drugom sportu? Često su to površinske ozlede, posekotine i masnice, ali imam običaj da kažem da bol - ne boli. Ono što zapravo boli je osećaj kada čovek ne pokuša da ostvari nešto što želi, pa se kasnije pita šta bi bilo da je makar probao. Boli to kada se odustane a ne učini se napor da sebe poguraš u neka nova iskustva i nove pobede.
Kako vaša porodica doživljava sve ono što vam se negde tamo daleko događa?
- Majka, kao svaka mati, uvek strahuje da ću da se povredim. Uz to, kada sam tek počinjao nije to odobravala jer je mislila da ću upadati u probleme. S druge strane, otac je sve podržavao i njegova filozofija je bila da svaki pravi sportista nikada neće dovesti sebe u situaciju da pravi probleme i da se ponaša kako ne priliči jednom atleti. Uvek mi je govorio da se posvetim onome što radim, bilo da je to kopanje bakine bašte, cepanje drva, treniranje ili učenje - bitni su fokus i istrajnost. Porodica je upravo najveće blago na svetu, stub i temelj ljudskosti i ljubavi – istakao je Uroš Medić, mladić o čijim će se uspesima, ubeđeni smo, još puno čuti i o njima pričati.
A. Predojević