Смеће где му место није: Ил’ је кеса, ил’ су голубови?

Некада је главни актер нашег кадра, рецимо, била пластична амбалажа за флаше, а сада згужвано лута новосадским улицама трудећи се да се прилагоди, чак до те мере да поприма облик живих бића, у овој ситуацији – голуба. Ако се добро загледате, на фотографији ћете видети две птице, само другачијег материјала, порекла и сврхе. Ако би се неко усудио да овде удене трачак романтизма, ето и приче о томе како је заљубљени облачак у облику невине голубице пркосио својој судбини и, одлучивши се да напусти небеса зарад љубави на земљи, био кажњен, те претворен у – смеће које више никоме не треба, које нико неће.

Премда је ово насупрот марксистичком дугу чувеног Максима, нема сумње да не би умео да се снађе у оваквом свету, нарочито због тога што је живео довољно давно, у време када су се знали ’вакви манири у кући, али и ван ње. Елем, Алексеј Максимович Пешков рођен је у Нижњем Новгороду 1868. године, а преминуо је у Москви скоро седам деценија касније.

Познатији под именом Максим Горки, овај Рус био је писац, оснивач књижевног социјалистичког реализма и политички активиста. Међутим, пре него што се ухватио пера, мењао је разне послове, водећи се паролом да се тако стиче животно искуство, у чему је, судећи по делима која је оставио за собом, успео.

Оно што мало ко зна јесте да је Максим покушао да се убије кад је имао 19 година, док је нешто старији био ухапшен јер се противио царизму, бранећи интересе сиромашних. Решетке нису биле једине које су га држале подаље од директног учешћа у протестима и бунтовничким моментима, тако да је у неколико наврата илегално живео ван Русије. Критикујући фашизам, а бодрећи комунизам, Алексеј је смисао уметности тражио у истини, стваралаштву и афирмацији човечних односа међу људима.

Објављено је много дела (песама, приповетака, драма, романа) под именом Максима Горког, а међу њима су: „Двадесет шест мушкараца и девојка”, „Доње дубине”, „Деца сунца”, „Весник буре”, „Мати”... Чак пет пута је био номинован за Нобелову награду за књижевност!

Текст и фото: Л. Радловачки