(ФОТО) ДНЕВНИК У ЛИСАБОНУ (1): ГРАД КОЦКИЦА И ПЛОЧИЦА Магија једне баште

Тродневно путовање је пред нама, али знамо, јер увек је тако, да се све брзо завршава и да смо, заиста, већ на послу... Ипак, не дозвољавамо превише да нас ружне мисли море, црпе енергију и узбуђење јер први пут идемо у град о ком смо толико тога лепог чуле. Јер, ко год је посетио португалску престоницу имао је исти коментар – најлепше је место на свету!

Стиже авион, следеће секунде смо већ смештене, а следеће, која је додуше трајала око четири сата, летимо над лисабонском панорамом која тек мало сличи оној на Гугл мапи коју смо изучиле како бисмо три дана максимално искористиле. Стижемо на несретни Терминал 1, ођедном огромну просторију испуњавају стотине путника, махом држављана који немају „европски” пасош и тада сам се ваљда први пут осетила као становник остатка привилегованог света који пасошку контролу може да прође на само једном шалтеру. И тако након нове читаве вечности чекања осећала сам се на зној, свој и свачији, јер смо исијавали од нервозе, умора и разочарења. Па, да нам се авион негде успут срушио, брже би нам лупили печат у наш цењени црвени пасош. Премда недовољно црвен...

Али! Како смо за собом оставиле несретни аеродром, пред чијим смо излазом одмах угледале М – за метро станицу – најпре смо урониле у подземни свет Лисабона који је, истина мрачан и наизглед страшан, али беспрекорно организован, пун јасних смерница и довољно честих полазака. Чак и борба са аутоматом за куповину карата, коју смо победиле захваљујући случајној пролазници коју нам је португалски Хесус лично у том тренутку послао, била је незаборавна вожња за себе. Улазимо у вагон који је био довољно љубазан да се нацрта пред нама, седамо на слободна места, јер јелте нисмо довољно седеле у авиону, бројимо станице и чекамо нову авантуру преседања на другу линију која нас води близу резервисаног смештаја.

Први сусрет са лисабонским надземним светом личио је на гето, као из филмова. Поноћ је увелико прошла, тротоари саткани од глатких коцкица пресијавају се под светлима града, премда препуни разбацаног смећа и групица распричаних мушкараца „сумњивог морала”, а нас две преморене и натрунтане туристкиње све не смемо да трепнемо и тиме, ко зна, можда дамо знак да смо лака мета. Ћошак по ћошак, стижемо до хотела, две звездице сијају бар као три, главни савет рецепционерке је како да закључамо врата собе (што смо усавршиле тек из трећег пута), туширање и спавањац на најудобнијем кревету који је већ наредне ноћи показао своје право лице и заслужене две звездице.

Свиће нам прво лисабонско јутро, прикључујемо му се уз доручак у оближњем ресторанчићу у ком праве најбоље сендвиче са лососом у кроасану и цимет ролнице. Тада одлучујемо и да пробамо њихов традиционални слаткиш, илити колач, илити десерт, илити пастел де ната, илити најобичнију „корпицу” од лиснатог теста пуњену пудингом од ваниле и преко посуту запеченим шећером. За евро и по – два и није нека греда пробати га, није неукусан, али... Али ролнице са циметом! Ијао!

Под ногама поново углачане жуте коцкице, као на путу до Оза, а око нас нанизане зграде, нашминкане разноразним плочицама које су надживеле и чукунунучад керамичара задужених за тај завршни сјај који и данас, премда мусав, и даље зрачи шармом, елеганцијом, сведеношћу, јединственим спојем Лисабона у успону и Лисабона који данас стамено стоји и пркоси очњаку времена.

Тачка А на одштампаној Гугл мапи, коју је Мама детаљно у деловима припремила, налази се на 1,2 километра ваздушном линијом, а бар дупло више тротоарском, и то усред парка Едварда ВИИ, у ком убрзо проналазимо Ботаничку башту, која је и даље у самом врху наших највећих одушевљења. Идеална природна сценографија за фото-сешн крај овог и оног цвета, поред сваког трећег дрвета, у пећиници са све сталактитима који вас у пролазу „запљускују”, па уз кактус, водену палму, иза једног жбуна, другог, трећег... А улаз за џ!

У самом подножју парка, одмах иза импозантног споменика лаву (да не верујете да није коњ), крај ког ето стоји и Маркиз де Помбал, с погледом на Авенију слободе, бројне тргове и знаменитости града, па и реку Тахо која личи на залив, налазимо почетну станицу чувених Хоп он – Хоп off аутобуса с којима магија тек почиње. И то каква! Па, таква да ће се тродневно путовање претворити у вишенедељно прикљученије, јер Лисабон ништа мање и не заслужује!

Текст и фото: Леа Радловачки