(FOTO) DNEVNIK U LISABONU (1): GRAD KOCKICA I PLOČICA Magija jedne bašte
Ovo putovanje je već gotovo, eto me opet na poslu”, setno govori Mama dok na aerodromu „Nikola Tesla” čekamo čitavu večnost na avion za Lisabon.
Trodnevno putovanje je pred nama, ali znamo, jer uvek je tako, da se sve brzo završava i da smo, zaista, već na poslu... Ipak, ne dozvoljavamo previše da nas ružne misli more, crpe energiju i uzbuđenje jer prvi put idemo u grad o kom smo toliko toga lepog čule. Jer, ko god je posetio portugalsku prestonicu imao je isti komentar – najlepše je mesto na svetu!
Stiže avion, sledeće sekunde smo već smeštene, a sledeće, koja je doduše trajala oko četiri sata, letimo nad lisabonskom panoramom koja tek malo sliči onoj na Gugl mapi koju smo izučile kako bismo tri dana maksimalno iskoristile. Stižemo na nesretni Terminal 1, ođednom ogromnu prostoriju ispunjavaju stotine putnika, mahom državljana koji nemaju „evropski” pasoš i tada sam se valjda prvi put osetila kao stanovnik ostatka privilegovanog sveta koji pasošku kontrolu može da prođe na samo jednom šalteru. I tako nakon nove čitave večnosti čekanja osećala sam se na znoj, svoj i svačiji, jer smo isijavali od nervoze, umora i razočarenja. Pa, da nam se avion negde usput srušio, brže bi nam lupili pečat u naš cenjeni crveni pasoš. Premda nedovoljno crven...
Ali! Kako smo za sobom ostavile nesretni aerodrom, pred čijim smo izlazom odmah ugledale M – za metro stanicu – najpre smo uronile u podzemni svet Lisabona koji je, istina mračan i naizgled strašan, ali besprekorno organizovan, pun jasnih smernica i dovoljno čestih polazaka. Čak i borba sa automatom za kupovinu karata, koju smo pobedile zahvaljujući slučajnoj prolaznici koju nam je portugalski Hesus lično u tom trenutku poslao, bila je nezaboravna vožnja za sebe. Ulazimo u vagon koji je bio dovoljno ljubazan da se nacrta pred nama, sedamo na slobodna mesta, jer jelte nismo dovoljno sedele u avionu, brojimo stanice i čekamo novu avanturu presedanja na drugu liniju koja nas vodi blizu rezervisanog smeštaja.
Prvi susret sa lisabonskim nadzemnim svetom ličio je na geto, kao iz filmova. Ponoć je uveliko prošla, trotoari satkani od glatkih kockica presijavaju se pod svetlima grada, premda prepuni razbacanog smeća i grupica raspričanih muškaraca „sumnjivog morala”, a nas dve premorene i natruntane turistkinje sve ne smemo da trepnemo i time, ko zna, možda damo znak da smo laka meta. Ćošak po ćošak, stižemo do hotela, dve zvezdice sijaju bar kao tri, glavni savet recepcionerke je kako da zaključamo vrata sobe (što smo usavršile tek iz trećeg puta), tuširanje i spavanjac na najudobnijem krevetu koji je već naredne noći pokazao svoje pravo lice i zaslužene dve zvezdice.
Sviće nam prvo lisabonsko jutro, priključujemo mu se uz doručak u obližnjem restorančiću u kom prave najbolje sendviče sa lososom u kroasanu i cimet rolnice. Tada odlučujemo i da probamo njihov tradicionalni slatkiš, iliti kolač, iliti desert, iliti pastel de nata, iliti najobičniju „korpicu” od lisnatog testa punjenu pudingom od vanile i preko posutu zapečenim šećerom. Za evro i po – dva i nije neka greda probati ga, nije neukusan, ali... Ali rolnice sa cimetom! Ijao!
Pod nogama ponovo uglačane žute kockice, kao na putu do Oza, a oko nas nanizane zgrade, našminkane raznoraznim pločicama koje su nadživele i čukununučad keramičara zaduženih za taj završni sjaj koji i danas, premda musav, i dalje zrači šarmom, elegancijom, svedenošću, jedinstvenim spojem Lisabona u usponu i Lisabona koji danas stameno stoji i prkosi očnjaku vremena.
Tačka A na odštampanoj Gugl mapi, koju je Mama detaljno u delovima pripremila, nalazi se na 1,2 kilometra vazdušnom linijom, a bar duplo više trotoarskom, i to usred parka Edvarda VII, u kom ubrzo pronalazimo Botaničku baštu, koja je i dalje u samom vrhu naših najvećih oduševljenja. Idealna prirodna scenografija za foto-sešn kraj ovog i onog cveta, pored svakog trećeg drveta, u pećinici sa sve stalaktitima koji vas u prolazu „zapljuskuju”, pa uz kaktus, vodenu palmu, iza jednog žbuna, drugog, trećeg... A ulaz za dž!
U samom podnožju parka, odmah iza impozantnog spomenika lavu (da ne verujete da nije konj), kraj kog eto stoji i Markiz de Pombal, s pogledom na Aveniju slobode, brojne trgove i znamenitosti grada, pa i reku Taho koja liči na zaliv, nalazimo početnu stanicu čuvenih Hop on – Hop off autobusa s kojima magija tek počinje. I to kakva! Pa, takva da će se trodnevno putovanje pretvoriti u višenedeljno priključenije, jer Lisabon ništa manje i ne zaslužuje!
Tekst i foto: Lea Radlovački