INTERVJU: DORIS TEREZ HOFER, UMETNICA Gubljenje vremena kao gest otpora

Ova izložba predstavlja radove srpskih i austrijskih umetnika/učesnika konkursa koji je tokom 2022. godine pod pokroviteljstvom Austrijskog kulturnog foruma i veb sajta za umetnost i nauku lichtfelder.org organizovan u onlajn formatu. Već u samoj  pripremi intervja, suočili smo se sa intrigantnom situacijom – činjenicom da ova umetnica preferira da ne objašnjava rečima svoje izloženo delo, a što je i sadržano u konceptu i referenci na čuveni Vitgenštajnov citat „O onome o čemu se ne može govoriti, o tome se mora ćutati”. Samo delo zove se „bez naslova (dugačka nit, lenja devojka)”.

 Da li postoji potreba da se umetnost prevede u reči? Ovo je važno pitanje koje postavljate vašim radom.

 – Obično pokušavam da budem veoma pažljiva u opisivanju svojih umetničkih dela. Za mene je jedna reč već veoma moćna i može lako da oduzme mnogo od vizuelne privlačnosti dela. Ali može takođe da ga otvori za više interpretacija ili da usmeri posmatrača u određenom pravcu. Što se mene lično tiče, uglavnom radije dajem samo mali nagoveštaj kroz naslov nego što dubinski objašnjavam svoj rad. Za svako delo donosim odluku o tome koliko želim da ostavim otvoreno, a koliko želim da objasnim. Naposletku, mislim da je na posmatraču da razmišlja o značenju umetničkog dela, a takođe je posao kritičara da iznesu svoje poglede.  Moj rad na ovoj izložbi je vizuelno delo koje pokušava da se prevede u reči. Mogla bih vam reći kako je nastalo, ali to nije neophodno da znate. Jer se radi pretežno o ničemu /ništavilu (nothingness, op.a.), možda o lepoti ničega. I to je ono što možete pročitati na mojim izvezenim ‘tekstualnim pločicama’: Ništa. Ništa više, ništa manje.

 Kako navodite, Vaš umetnički rad je promišljanje četiri pojma: greška, odsustvo, vreme i slučajnost. Šta smatrate relevantnim i umetnički interesantnim u vezi s tim pojmovima?

 – Vidim da se ova četiri pojma ponavljaju u mom radu iz godine u godinu. Svesno ili nesvesno, koristim ih kao delove u igri koju igram iznova i iznova. Što je više igram, to više pažnje posvećujem njihovim različitim definicijama i lično mi postaje sve interesantnije. Svaka reč otvara ogromno polje misli i za svako umetničko delo koje radim, to polje mi postaje sve šire i šire. Smatram da je moj izraz poetski izraz. Ja sam umetnica, a ne filozofkinja, pa imam osećaj da je pomalo pogrešno govoriti o tim pojmovima. Radije bih da im dam prostor da se vide u mom radu. Greška, odsustvo, vreme i slučajnost su relevantni pojmovi za mene i nadam se da se i drugi ljudi mogu povezati sa njima i videti ih u mom radu.

 Takođe pominjete “gubljenje vremena” - da li smatrate da je ono posebno važno danas u kapitalizmu 21. veka? Ili vidite “vreme bez razmišljanja” kao značajno u širem smislu?

 – Vidim to kao nešto univerzalno važno, ali možda je posebno važno za mene lično. Mislim da je to vidljivije u vremenu u kojem živimo i definitivno se može posmatrati kao gest otpora ne samo u kapitalističkom svetu uopšte, već i u brzom umetničkom poslovanju. Takođe, mnogo umetničkih dela se više ne bavi umetnošću, već stvarima koje su političke, društvene i tako dalje, što s jedne strane smatram veoma interesantnim, ali mislim da je i gubitak. Potrebno je oboje. Kada uđem u ritam, u kome potpuno mogu da se fokusiram na proces ručnog rada - jedan ubod unutra, jedan ubod napolje, vreme bez razmišljanja - to mi deluje kao da odlazim od svega. Veoma polako ulazim nigde, korak po korak. To je i trenutak kada se javlja većina ideja. U trenutku kada se osećam potpuno prisutnom, ali i potpuno odsutnom, ideje dolaze slučajno, naizgled ni iz čega. Tako da mogu definitivno reći da je ovo neophodno za mene, i takođe igra važnu ulogu u celokupnom konceptu moje umetnosti.

 Ova izložba je, između ostalog, zamišljena i kao spajanje srpskih i austrijskih umetnika/ca, osnaživanje saradnje između dve scene. Koliko ste do sada imali priliku da se upoznate sa ovdašnjim stvaraocima iz domena vizualne umetnosti?

 – Nažalost, nisam bila previše upoznata sa srpskom umetničkom scenom osim najpoznatijih umetnika, ali biti deo grupne izložbe u inostranstvu svakako je dobra prilika da se otkriju nove umetničke perspektive. Veoma sam srećna što sam upoznala neke umetnike čija su dela deo izložbe, kao što je na primer Dragana Žarevac, i veoma sam zadovoljna što su moje slike u ovoj galeriji zajedno sa takvim veličanstvenim umetničkim delima. Takođe su mi pričali o Eri Milivojeviću, koji mi deluje kao fascinantna osoba, i čija dela sada stvarno želim da otkrijem.

N. Marković