Aja Jung pred Beogradski festival igre: Zadatak buđenje dobrih emocija

U okviru glavnog programa 16 trupa iz 12 zemalja imaće zadatak da dodaju po jedan mililitar u bočicu koja je simbol naše kampanje, jer koncentrat dragocene tečnosti ne treba držati na suvom i hladnom mestu, on mora biti na dohvat ruke deci, ne postoje kontraindikacije, a savet lekara ili farmaceuta – nije potreban.

Na šta ćete biti posebno ponosni kada je 16. Beogradski festival igre u pitanju?

Ponosna mogu biti tek kada se sve završi, i kada svi umetnici, tehničari i ljudi koji su učestvovali u realizaciji programa odu zadovoljni iz Srbije. Takođe, mogu biti ponosna na aplauze publike i na pune sale, kao i na moje saradnice, hrabre lavice ogromnog srca!

Svake godine dovedete u Novi Sad jednu do dve predstave sa Festivala, kakav program publika može očekivati za narednu ediciju?

Već punih petnaest godina traje saradnja sa Srpskim narodnim pozorištem i Novim Sadom. Ta saradnja je samo godinu dana mlađa od Beogradskog festivala igre! Prikazali smo na desetine fantastičnih produkcija i vrhunskim kvalitetom osvajali publiku. Naredne godine, na zahtev Novosađana stižemo sa čak tri zanimljive produkcije. To su novi naslovi trupa Spellbound iz Rima, BalletX iz Filadelfije i Baleta iz Frankfurta. Među vrsnim koregrafima, pomenula bih Kajetana Sota, Maura Astolfija i Jakopa Godanija. Njih trojica dolaze i lično u Novi Sad!

Kakva je saradnja s Gradom Novim Sadom i Pokrajinskim sekretarijatom za kulturu?

Grad Novi Sad i Pokrajinski sekretarijat za kulturu su oduvek bili otvoreni da podrže gostovanja važnih umetnika i baletskih kompanija i oduvek smo imali dobar i srdačan kontakt. Verujem da je to recept za trajanje i uspeh kod publike.

Poslednjih godina, nedeljama pre dolaska umetnika, u Srpskom narodnom pozorištu se traži karta više. U okviru 16. festivala igre, vraćamo se i u Vršac, nakon nekoliko godina pauze. Malo je onih projekata koji se mogu pohvaliti kontinuitetom i rezultatima. Takođe, nema ni mnogo beogradskih festivala koji imaju hrabrosti i volje da izađu iz zone beogradskog konfora i stignu pred publiku gradova u kojima nedostaju inostrani sadržaji, igra, ili neke nove pozorišne forme i iskoraci.

Potrebne su dobre scene, sa zvučnom i svetlosnom opremom iz 21. veka. Takođe, dobra i ravna podloga, prekrivena kvalitetnim baletskim podom. Ogroman je problem kada jedva dobijete datume za izvođenje neke predstave jer je uvek gužva zbog tekućeg repertoara ili kasnog planiranja, a onda shvatite da imate samo zidove, i da sve što inostrani umetnici traže, morate da napravite, izmislite ili iznajmite sa strane. Nekada i iz susednih zemalja. To čini svaku produkciju preskupom i izuzetno komplikovanom za realizaciju. Moramo razmišljati o našim scenama, tehničkom osoblju, baš kao i o kvalitetnim sadržajima i publici.

Teško bih izdvojila jednu. Pre bih rekla da se ne sme propustiti gostovanje Holandskog teatra igre sa komadima Pola Lajtfuta i Sol Leon ili dolazak Ansambla Batševa sa komadom Ohada Naharina. Dada Masilo i njena trupe iz Johanesburga izvode jednu neočekivanu i posve hrabru verziju baleta “Žizela”, dok iz Barselone stiže Aleks Serano sa predstavom inspirisanom aktuelnim migracijama i Hičkokovim “Pticama”. Nekadašnji prvak Baleta u Štutgartu, Erik Gotje igra poslednji put pred publikom u komadu Icika Galilija, a sa velikim nestrpljenjem očekujemo i seulsku umetnicu Eun Mi An, sa istraživanjem umetničke igre u Severnoj Koreji.

Možete li nam nešto više reći o laureatu Vip poziva i nagradi Jovan Ćirilov?

Priznanje koje smo pre devet godina ustanovili zajedno sa kompanijom Vip mobile ima za cilj da naše umetnike koji žive i rade u inostranstvu predstavi domaćoj publici. Naredne godine, Vip poziva Beograđanku sa stalnim prebivalištem u Holandiji, igračicu i koreografkinju Dunju Jocić. Ona stiže sa predstavom koju je uradila za haški Korzo teatar, i koja je inspirisana odnosom Endija Vorhola i njegove majke Yulije. Iz Montreala stiže Mari Šuinar sa svojom trupom, kako bi prikazala svoj novi komad i preuzela nagradu Jovan Ćirilov – za korak dalje. Tu nagradu, koja je nama izuzetno važna i draga, kanadska umetnica i trenutna direktorka Bijenala igre u Veneciji, osvojila je na ovogodišnjem festivalu, nezaboravnim delom “Vrt uživanja”. Ona je inače četvrta po redu laureatkinja ovog priznanja, nakon velikih zvezda Jiržija Kilijana, Šaron Ejal i Dimitrisa Papajoanua. Važnost nagrada potvrđuju nagrađeni. Samo tako nagrade i festivali imaju smisla. Za serdare i vojvode ostaju neka druga prigodna druženja i okupljanja.  

Kakva je komunikacija s državnim institucijama i partnerima danas, u odnosu na dane kada je Festival tek bio u povoju?

Svakako je lakše kada imate poznat festival, nego kada tek imate želju i ideju. Valjda je tako u svakom poslu. Sećam se da prve tri godine nismo imali podršku Ministarstva kulture, ali su ostale institucije u zemlji bile uz nas, kao i ambasade zemalja učesnica i sponzori. Program je bio manjeg obima, i snalazili smo se. Iako je sve često bilo neizvesno do poslednjeg trenutka, uvek je postojala komunikacija. Normalno je da neki ljudi imaju manje ili više sluha za umetnost i umetničku igru. Mi nismo nacija duge, a ni bogate operske i baletske tradicije. Nismo ni zemlja savremene igre. Ali ogromnom upornošću ponekad stignemo do svetskih rezultata.

Danica Devečerski