СЕЋАЊЕ: Сава Степанов (1951 - 2024) На путу уметности

И само фрагменти након речи у виду текстуалних трака, остају у орману критичке ризнице са довољно виспрених смерница које ће и убудуће помагати да боље разумемо савременост и уметност у њој. У контексту увода присећамо се свих прочитаних текстова о значајним појавама на сцени савремене уметности Војводине, Србије, Европе и света, о повезницама појмова који су тумачили проблеме модерног уметника, о сјајним запажањима и монографским студијама о нашим великим уметницима. 

Годинама смо подразумевали и прихватали текстове Саве Степанова као маркере и преко потребне уводнике, разрађене тезе и карактеризације које су редом имале ефектне поговоре, закључке и луцидна открића. Чак и када је цитирао познате мисли својих колега теоретичара уметности и ликовних критичара, и тада је, упутно, стављао суштину испред формалне фразе, рефлексију изнад досетке, дубинску анализу као оквир за даља промишљања. Помагао је уметницима да досегну смисао слике после постмодернистичких учинака и концептуалних таласа а да притом буду свесни позиције коју заузимају у уметничким редовима.

Добронамерно је сугерисао уметницима назнаке савремености уз увек изречену опомену како не треба да се удаље од сопствене особености коју им придаје поднебље као и бројне околности тренутка. Време је посматрао искључиво као тренутак у поводу креативног искорака означавајући га као време у којем живимо стварајући уметност. 

Сава Степанов, непрекидно се питао, посматрајући срж уметничког дела, докле се простиру границе људске отуђености, алијенације (како је волео да каже) и колико су друштвени турбулентни токови заслужни за уметнички резултат. Одговоре на сопствена филозофска питања о савременој уметности, колекцијама и положају уметника у технологизованом добу, налазио је у реализованим поставкама, у дијалогу дунавског префикса. У њима је заједно са колегама и уметницима хватао ођеке регионалних, политиком нарушених и потмулих звукова културе и уметности, са изузетном мером за критички угао посматрања. 

Свестан сталне промене, Сава Степанов започео је свој рад на темељима својих prеthodnika а окренут искуству, пазио је на конструкције реченица једног Ђорђа Јовића, слушао Мићу Николајевића и Јову Солдатовића, и потом, пријатељски и колегијално отворио врата у себи свим оним уметницима које данас памтимо и пратимо. Са њима је био у равноправном односу уз умерени тон подршке и сви су знали да није било бољег сапутника уметницима што су усталили уметничка мишљења и академије, изнели на својим раменима сва државна уређења и опстали. 

Дипломирао је Сава Степанов на катедри за историју уметности на Филозофском факултету у Београду, а своју каријеру започео је у Галерији Матице српске (1972−1979), потом у Фото-галерији (1979−1993), Центру за визуелну културу „Златно око” (1993–2010) и у Заводу за кулутуру Војводине (2010−2014). Приредио је низ ауторских изложби у земљи и иностранству, теоснивач и уметнички директор бројних међународних манифестација у Новом Саду.  Године 2019. Галерија Матице српске примила јединствен дар: Поклон -збирку ликовног критичара и колекционара Саве Степанова.

Данило Вуксановић