ПРОЈЕКАТ ЕКОПЛАСТИК: ОД ЛАБОРАТОРИЈЕ ДО КОМЕРЦИЈАЛИЗАЦИЈЕ Бактерије у служби рециклаже пластике

При томе је мање познато да се, на пример, већина пластичних боца у процесу рециклаже претвара – у одећу која након употребе заврши на депонији. То практично значи да је најмање 95 посто вредности амбалажног пластичног материјала, тешког преко 100 милијарди долара годишње, не само заувек изгубљено за привреду, него истовремено озбиљно загађује нашу планету и повећава глобалну емисију гасова стаклене баште.

У том океану пластике највећим изазовом за науку сматра се она мешовита, на бази полиетилен терафталата, односно чувеног ПЕТ-а, у првом реду зато што влада уверење да се таква пластика не може ваљано рециклирати, пре свега због инфериорне чистоће и (не)квалитета овог материјала. Међутим, у темељима европског пројекта ЕкоПластик, чији је важан део наш Институт за молекуларну генетику и генетичко инжењерство - IMGGI, управо је рециклажа овакве мешовите пластике.  

– Основа идеја пројекта је да се такав мешовити материјал уситни и онда понуди као извор угљеника бактеријама, које после извесног времена, након ферментације, могу да акумулирају биоластику. На тај начин се добијају биополимери високих перформанси који ће кроз ЕкоПластик да нађу своју нову употребу – појашњава за наш лист научни саветник др Јасмина Никодиновић Рунић, која руководи групом за екобиотехнологију у оквиру IMGGI-ja.

ЕкоПластик је, иначе, из групе тзв. pathfinder европских пројеката, који подразумевају пут од лабораторије до комерцијализације добијених решења. У тим оквирима су истраживачи са Института, заједно са партнерима из Белгије, Ирске, Шведске и Португала, већ остварили помаке у развоју технологије, али су идентификовали и нове отпадне материјале, на које може да се примени развијена технологија. У коначници, направљени су и први прототипови амбалаже на бази микробиолошког протеина која нема токсичан ефекат на животну средину ни након разградње.

Наиме, један од резултата ЕкоПластик пројекта је и развој био-филмова на бази микробиолошког протеина изолованог из биомасе, са одличним механичким својствима, која се неопходна да би се материјал користио као амбалажа. И не само то, учињен је и корак даље: дизајниран је већ и калуп за производњу пластичне посуде, односно послужавника, који је потпуно еколошки прихватљив.

Тај корак је заправо изузетно значајан, јер је показао да добијена микробиолошка мешавина протеина може успешно да се обликује коришћењем калупа за компресију на умереној температури и притиску. Занимљиво је да додатни бенефит овог материјала јесте тај што не само да предмети од њега нису токсични, него чак имају и хранљиву вредност, па се након примарне употребе слободно могу користити у исхрани стоке!

Иначе, није само једнократни пластични амбалажни материјал један од главних загађивача када је реч о пластичном отпаду. И текстилна индустија значајно доприноси да проблем решавања пластичног отпада буде још већи изазов. Заправо, не тако мали број материјала који су свакодневно у употреби као одевни предмети садрже у себи, између осталог, и ПЕТ. И управо то ове материјале чини веома тешко даље прерадивим, па најчешће заврше на депонијама, а како је ту пластика већ јако уситњена - врло лако се нађе и у ваздуху.  Кренувши тим трагом истраживачи са Института за молекуларну генетику и генетичко инжењерство су утврдили да текстилни отпад, који, на пример, заостане у машини за сушење веша, може бити прерађен у нови материјал уместо да заврши у канти за ђубре – па онда на депонији. По речима чланице IMGGI тима др Јелене Лазић, овај материјал, који је већ механички prеthodno обрађен и представља реалистичан ток отпада који садржи ПЕТ након потрошње, искоришћен је као супстрат за биокаталитичку деполимеризацију.

– Коришћени су заправо коктели ензима за његову разградњу. А смеша добијена након деградације, хидролизат, даље се користи као супстрат за бактеријску ферментацију, све у циљу добијања нових еко-биоматеријала – наводи др Јелена Лазић. У основи, цео фокус ЕкоПластик пројекта заправо је на обликовању таквих и сличних иновативних решења за добијање полимера са жељеним својствима, која би у крајњем могла да у великој мери трансформишу технологију рециклирања, али и производње пластике, пре свега смањујући употребу сировина које се добијају из фосилних остатака.

Мирослав Стајић