PROJEKAT EKOPLASTIK: OD LABORATORIJE DO KOMERCIJALIZACIJE Bakterije u službi reciklaže plastike

Pri tome je manje poznato da se, na primer, većina plastičnih boca u procesu reciklaže pretvara – u odeću koja nakon upotrebe završi na deponiji. To praktično znači da je najmanje 95 posto vrednosti ambalažnog plastičnog materijala, teškog preko 100 milijardi dolara godišnje, ne samo zauvek izgubljeno za privredu, nego istovremeno ozbiljno zagađuje našu planetu i povećava globalnu emisiju gasova staklene bašte.

U tom okeanu plastike najvećim izazovom za nauku smatra se ona mešovita, na bazi polietilen teraftalata, odnosno čuvenog PET-a, u prvom redu zato što vlada uverenje da se takva plastika ne može valjano reciklirati, pre svega zbog inferiorne čistoće i (ne)kvaliteta ovog materijala. Međutim, u temeljima evropskog projekta EkoPlastik, čiji je važan deo naš Institut za molekularnu genetiku i genetičko inženjerstvo - IMGGI, upravo je reciklaža ovakve mešovite plastike.  

– Osnova ideja projekta je da se takav mešoviti materijal usitni i onda ponudi kao izvor ugljenika bakterijama, koje posle izvesnog vremena, nakon fermentacije, mogu da akumuliraju biolastiku. Na taj način se dobijaju biopolimeri visokih performansi koji će kroz EkoPlastik da nađu svoju novu upotrebu – pojašnjava za naš list naučni savetnik dr Jasmina Nikodinović Runić, koja rukovodi grupom za ekobiotehnologiju u okviru IMGGI-ja.

EkoPlastik je, inače, iz grupe tzv. pathfinder evropskih projekata, koji podrazumevaju put od laboratorije do komercijalizacije dobijenih rešenja. U tim okvirima su istraživači sa Instituta, zajedno sa partnerima iz Belgije, Irske, Švedske i Portugala, već ostvarili pomake u razvoju tehnologije, ali su identifikovali i nove otpadne materijale, na koje može da se primeni razvijena tehnologija. U konačnici, napravljeni su i prvi prototipovi ambalaže na bazi mikrobiološkog proteina koja nema toksičan efekat na životnu sredinu ni nakon razgradnje.

Naime, jedan od rezultata EkoPlastik projekta je i razvoj bio-filmova na bazi mikrobiološkog proteina izolovanog iz biomase, sa odličnim mehaničkim svojstvima, koja se neophodna da bi se materijal koristio kao ambalaža. I ne samo to, učinjen je i korak dalje: dizajniran je već i kalup za proizvodnju plastične posude, odnosno poslužavnika, koji je potpuno ekološki prihvatljiv.

Taj korak je zapravo izuzetno značajan, jer je pokazao da dobijena mikrobiološka mešavina proteina može uspešno da se oblikuje korišćenjem kalupa za kompresiju na umerenoj temperaturi i pritisku. Zanimljivo je da dodatni benefit ovog materijala jeste taj što ne samo da predmeti od njega nisu toksični, nego čak imaju i hranljivu vrednost, pa se nakon primarne upotrebe slobodno mogu koristiti u ishrani stoke!

Inače, nije samo jednokratni plastični ambalažni materijal jedan od glavnih zagađivača kada je reč o plastičnom otpadu. I tekstilna industija značajno doprinosi da problem rešavanja plastičnog otpada bude još veći izazov. Zapravo, ne tako mali broj materijala koji su svakodnevno u upotrebi kao odevni predmeti sadrže u sebi, između ostalog, i PET. I upravo to ove materijale čini veoma teško dalje preradivim, pa najčešće završe na deponijama, a kako je tu plastika već jako usitnjena - vrlo lako se nađe i u vazduhu.  Krenuvši tim tragom istraživači sa Instituta za molekularnu genetiku i genetičko inženjerstvo su utvrdili da tekstilni otpad, koji, na primer, zaostane u mašini za sušenje veša, može biti prerađen u novi materijal umesto da završi u kanti za đubre – pa onda na deponiji. Po rečima članice IMGGI tima dr Jelene Lazić, ovaj materijal, koji je već mehanički prethodno obrađen i predstavlja realističan tok otpada koji sadrži PET nakon potrošnje, iskorišćen je kao supstrat za biokatalitičku depolimerizaciju.

– Korišćeni su zapravo kokteli enzima za njegovu razgradnju. A smeša dobijena nakon degradacije, hidrolizat, dalje se koristi kao supstrat za bakterijsku fermentaciju, sve u cilju dobijanja novih eko-biomaterijala – navodi dr Jelena Lazić. U osnovi, ceo fokus EkoPlastik projekta zapravo je na oblikovanju takvih i sličnih inovativnih rešenja za dobijanje polimera sa željenim svojstvima, koja bi u krajnjem mogla da u velikoj meri transformišu tehnologiju recikliranja, ali i proizvodnje plastike, pre svega smanjujući upotrebu sirovina koje se dobijaju iz fosilnih ostataka.

Miroslav Stajić