„Вихор” најчешће лови убице и криминалце
Након прошлонедељног убиства Ведрана Репчића у Београду полиција је покренула акцију “Вихор” и кренула у потрагу за убицом, за којим још је непознато.
Полиција после неког злочина увек започиње акцију потраге за убицом, а неким операцијама се дају и кодни називи. „Аурора”, „Гром”, „Вихор”, „Скенер”, „Резач”... само су нека од имена која крију називе полицијских акција, истрага и хапшења криминалаца.
То су својеврсне шифре, такозвани полицијски жаргон, који инспектори користе приликом комуникације у свакодневном раду на одређеном случају. Те шифре не бирају се случајно. За разлику од западноевропских земаља, у којима се имена акција шифрују компјутерски, српска полиција користи специфичности акције коју води.
Акције служби за борбу против разних облика криминала, али и правосудни случајеви у многобројним аферама имају своја имена: некада маштовита и симболична, некада конкретна – и усмерена према врсти криминала који открива.
– Давање кодних назива акцијама уобичајен је поступак полицијских служби у готово целом свету па ни ми нисмо изузетак – рекао је раније за „Дневник” бивши припадник Савезне државне безбедности Божидар Спасић. – Називе одређује углавном начелник или руководилац операције који непосредно с тимом ради на припреми хапшења, и они су познати смо полицијски оперативцима. Имена се дају углавном на основу онога шта се жели том акцијом постићи, а настоји се да називи буду што ударнији.
Највећа акција у историји српске полиције, под оперативним називом „Сабља”, вероватно је крштена тако јер је имала за циљ да у корену сасече организовани криминал на овим просторима. „Сабља” је уследила 2003. године, после убиства тадашњег премијера Србије Зорана Ђинђића.
Акција „Гром”, коју је полиција спровела у два наврата почетком и крајем децембра 2013. против дилера дроге, асоцирала је на муњевиту акцију у којој је ухапшено неколико стотина нарко - дилера.
Полицајци који „копају” по компјутерским подацима и папирима углавном „скенирају”, док инспектори и оперативци који јуре криминалце „секу” и „режу”. Претпоставља се да је по томе име добила и једна од најопсежнијих акција у борби против корупције и финансијског криминала, у јавности позната као „Резач”, изведена крајем децембра 2015. године када је ухапшено 80 људи.
Криминалци понекад имају своје инсајдере у полицији па је због тога, сматрају стручњаци, добро дати неки неутралан назив акцији, да се не би могло предвидети кога надлежни истражују. У јесен 2009. извршен је велики удар на нарко - банде назван „Морава”, када је током једне ноћи похапшено је више од 650 дилера дроге.
– Не ради се по шаблону и не постоји шифрарник или списак имена акција. По завршетку једне акција полиција строго води рачуна о томе да се једном коришћена шифра не понови у новој операцији. Међутим, ако је у питању наставак и реч је о истој групи и криминалном делу, онда се само додаје редни број. Свако откривање шифрованог имена значи да је операција проваљена и самим тим пропала, те да се морају се поново спровести и дати нови код – указује Божидар Спасић.
Иако важи неписано правило да се иста шифра не понавља за одређене акције, у пракси је то другачије, па имамо случај да је до сада највише пута некој акцији давано име “Вихор”. Таква акција наређује се у ситуацијама када су у питању велики догађаји који захтевају хитно деловање, при чему свака патрола зна шта у том тренутку треба да уради, ко блокира мостове, аутобуске и железничке станице, излазе из града и сваки сличан корак... Први пут „Вихор” је покренут после убиства високог полицијског функционера Радована Стојичића Баџе 11. априла 1997. године. Убиство Стојичића и даље је нерасветљено. Иста акција уследила је и после ликвидације министра одбране Павла Булатовића у фебруару 2000, али ни починилац овог злочина није пронађен. „Вихор” је покренут после троструког убиства у „Интерконтиненталу” када је међу убијенима био и Жељко Ражнатовић Аркан. Потом је активиран и после убиства генерала Бошка Бухе, покушаја убиства Љубише Бухе Чумета, дизања у ваздух његове фирме „Дифенс роуд”, као и после ликвидација Средоја Шљукића Шљуке и Јована Гузијана Цунера. Сви ови догађаји су расветљени тек касније током полицијске акције „Сабља”.
„Вихор” је био на снази и неколико сати после убиства премијера Зорана Ђинђића, 12. марта 2003. године када су блокиране све важније саобраћајнице, као и аеродром, али нико од оних којима је касније суђено тада није откривен. И после убиства сведока сарадника Зорана Вукојевића Вука 3. јуна 2006. покренут је „Вихор”. Забележено је да је трајао више од осам сати. Убице су ипак ухапшене тек неколико година касније, а утврђено је да су се за време полицијске акције крили у кући браће Александра и Милоша Симовића на свега стотинак метара од места где је пронађено тело Вукојевића.
„Вихор” је активиран и после покушаја убиства бизнисмена Милана Бека, а десетак месеци касније ухапшена је прва осумњичена особа, захваљујући оперативном раду.
Давање назива полицијским акцијама у Србији почело је 1921. године. Ту праксу код нас је увео швајцарски криминолог Арчибалд Рајс, кога многи сматрају родоначелником модерне српске полиције. Као први директор полицијске школе, Рајс је генерацијама ученика у Србији преносио своја искуства с Универзитета у Лозани.
Као припадник Савезне државне безбедности, Божидар Спасић се сећа и времена деловања ШУП-а.
– У време болести председника СФРЈ Јосипа Броза Тита осамдесетих, Савезна служба Државне безбедности формирала је групу под оперативним именом „Јединство”. То је значило да је и после Титове смрти требало очувати јединство... За Јосипа Броза шифра је била „Горан”. У оперативним депешама, које смо размењивали, за Тита је током болести било: „’Горану’ је данас горе” или „Нема промена код ’Горана’” – каже Божидар Спасић.
М. Бозокин